O нападу на СПЦ и покушају дестабилизације Црне Горе

Господин Зоран Јанић је у „Политици” од 11. септембра 2021. објавио чланак под насловом „Биланс цетињских немира”. У тексту је изнето више неистинитих теза о улози Српске православне цркве (СПЦ) у дешавањима у Црној Гори, на које је потребно одговорити.

Пишући о организованим и добро припремљеним демонстрацијама, које је водио саветник (за безбедност!) председника Црне Горе, З. Јанић употребљава израз „сукобљене стране”. Једна од сукобљених страна би требало да су Цетињани, а друга је наводно СПЦ; и једно и друго је нетачно.

Инспиратори демонстрација, председник Црне Горе г. Мило Ђукановић и његов саветник г. Вељовић, који су претходно јавно позивали на окупљање демонстраната на Цетињу, и тамо с том намером дошли, уопште нису Цетињани – као ни многи други посланици Демократске партије социјалиста и сродних им душа, који су дошли на Цетиње 4. и. 5. септембра. Колико је познато, верни народ, свештенство и монаштво СПЦ у Црној Гори нису 5. септембра учествовали ни у каквом сукобу – нису дакле сукобљена страна.

Господин Јанић пише даље да је СПЦ „истерала своје право” на устоличење митрополита СПЦ на Цетињу. Правилно би било записати: државни органи Црне Горе су интервенцијом омогућили коришћење уставног и законског права слободног деловања СПЦ у Црној Гори. Када би прихватили став г. Јанића, онда би нпр. градоначелник Пећи могао да каже: не дозвољавамо устоличење патријарха у Пећи!

Неистинит је навод да СПЦ користи манастир по уговору с градом Цетињем. Баш супротно: Цетињско поље, на којем лежи Цетиње, власништво је манастира, на основу Хрисовуље Ивана Црнојевића из 15. века (чува се у манастиру), који је чак проклео сваког ко би ту манастирску земљу отео.

На основу те Хрисовуље књаз Никола 1895. године издао је Манифест, по којем је „варош Цетиње” дужна да манастиру плати сваке године „лактарину” (земљишну ренту) за земљу, на којем је Цетиње изграђено. Сврху је књаз навео у другој одредби Манифеста: да би манастир „и даље у будућности могао благотворно деловати у области Свете Православне Цркве и српског народа”. Ова обавеза је деценијама испуњавана, а јануара 1936. је новелирана уговором између цетињске општине и манастира, одредбом да град плаћа манастиру сваке године 88.000 динара. Од Другог светског рата Цетиње ту уговорну обавезу према манастиру не испуњава. После 80 година, ваљда би они који се заклињу у „европски правни рад” требало да почну да плаћају своју обавезу!

З. Јанић замера митрополиту Јоаникију поштовање научног рада историчара др Александра Раковића, који је наводно „најекспониранији негатор црногорске нације”. Г. А. Раковић није негатор црногорске нације: он само тврди да та нација није постојала до 1945, када је Милован Ђилас комунистичко стварање црногорске нације „научно” објаснио, велеумно записавши у празничном, првомајском броју „Борбе”, да су Црногорци „посебни, друкчији ’Срби’ од свих Срба”.

Тезу г. Јанића да је г. Ђукановић „изишао као победник са Цетиња” није се усудио да изрекне нико други, и она звучи као надреалистичка. Ако су лисице на рукама саветника председника његова победа, онда је пак г. Јанић у праву.

Најопаснија је неистина г. Јанића у погледу наводног постојања две православне цркве у Црној Гори.

Бококоторска епархија („завјетна епархија Св. Саве” , дотад под Аустријом), Цетињска митрополија и Пећка митрополија, заједно с другим српским епархијама, ушле су 1920. године у обновљену и уједињену СПЦ – наследницу Пећке патријаршије. Ушло је и комплетно свештенство и монаштво из Црне Горе и Боке; никаква друга православна црква односно „црква” на том подручју није позната до 1990. године. Када је септембра 1920. проглашено српско црквено уједињење, објављен је о овом питању непотписан чланак, очито став црногорске избегличке владе у Француској (уједно и став краља Николе). Реч је о чланку „Српска Патријаршија”, штампаном у „Гласу Црногорца” број 88 од 7. октобра 1920. Цитирам: „Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи…” И: „Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви.” Да ли је довољно јасно?

Неки српски историчари упуштали су се задњих 20–30 година у небитну расправу да ли је православна црква у Црној Гори до 1918. била аутокефална или не. То је неважно питање јер се 1918–1920. вршило поновно уједињавање свих делова српске цркве (делова некадашње Пећке патријаршије), били они аутокефални или не. Кратко и јасно: читав српски народ је 1918. oствaриo жељу да му се црква уједини; с тим су се слагали и краљ Никола и његове присталице зеленаши, који су били противници начина државног уједињења!

Нема дакле недоумица. И нема никакве свађе, ни сестринских цркава. Постоји канонска СПЦ и квазирелигијска група, код које своје ближње не крштавају и не сахрањују чак ни они који се јавно декларишу као њени припадници.

Никола Милованчев/Политика