Млатити глогиње туђим комфором
Говорили смо на енглеском, који ни мени ни њој није матерњи, али смо у неком другом смислу говорили два страна језика. Ја сам заиста, први пут у животу, срео некога ко не лети авионом, не из страха, него из еколошких разлога. Она је можда, први пут у животу, срела некога ко је помислио да неко […]
Млатити глогиње туђим комфором
Говорили смо на енглеском, који ни мени ни њој није матерњи, али смо у неком другом смислу говорили два страна језика. Ја сам заиста, први пут у животу, срео некога ко не лети авионом, не из страха, него из еколошких разлога. Она је можда, први пут у животу, срела некога ко је помислио да неко не лети авионом јер (му) је скупо.
Прошло је отад четири-пет година, али памтим ту ситуацију као понешто парадигматичну. Добио сам био неку стипендију „Савета америчких учених друштава” из Њујорка да се појавим на конференцији о Источној Европи у Лавову. Дали су ми хиљаду долара, и требало је за тај новац да допутујем, боравим тамо три-четири дана и вратим се. Није тада било летова за Украјину из Београда, конекција преко Беча је била прескупа, па сам летео Будимпешта–Кијев, па Кијев–Лавов, а повратна карта ме је дошла, чини ми се, око сто педесет долара. Комби до аеродрома у Будимпешти још педесет. Добар хотел у Лавову можда две стотине, а имајући у виду тамошње цене, са још стотину-две сам могао да живим максимално опуштено. На крају сам, дакле, још био у плусу барем четиристо долара.
Уз остале конференцијске обавезе, нас десет америчких стипендиста имали смо и један засебан семинар. Изузев мене, сви су били људи са факултета и института, мојих година или млађи. Била је ту и једна Холанђанка, назовимо је Ф. јер јој име почиње тим словом, антрополошкиња, која се на вечери после пожалила да жури у хотел да спава, да је преуморна, да се још није опоравила од путовања бусом које је трајало више од двадесет и четири сата. Најпре од Амстердама до Есена, чини ми се, око пет-шест сати, а затим Есен–Лавов више од двадесет.
Сећам се добро своје збуњености. Мислио сам: Она ради на неком факултету у Холандији, по томе како је одевена, по торбици и накиту, делује јако имућно, добила је хиљаду долара за трошкове као и ја, зар је стварно толика шкртица, зар гледа да уштеди науштрб комфора чак и од овакве издашне стипендије, где ће на крају, како год, ипак бити у плусу? Полубојажљиво сам јој рекао: Па зар је авион толико скуп да радије прибегаваш таквом самомучењу? Сада је она мене погледала као да сам с друге планете; нема то везе са ценом, рекла је, него са количином угљен-диоксида која се са сваким авионским летом емитује у атмосферу. Додала је да незнање више није изговор: као што на свакој кутији цигарета пише колико има никотина и катрана, тако и на свакој авионској карти мора писати колика је емисија угљен-диоксида.
Говорили смо на енглеском, који ни мени ни њој није матерњи, али смо у неком другом смислу говорили два страна језика. Ја сам заиста, први пут у животу, срео некога ко не лети авионом не из страха, него из еколошких разлога. Она је можда, први пут у животу, срела некога ко је помислио да неко не лети авионом јер (му) је скупо.
Имао сам после и других „еколошких” неспоразума са људима са Запада, али овај ми је остао у сећању као онај из којег сам нешто научио. Као у америчкој – да не кажем протестантској – изреци „Practice what you preach”: кредибилитет особе која даје неки савет у великој мери зависи од тога колико се она сама властитог савета придржава. Банално говорећи, ако вам доктор с цигаретом међу уснама стручно саветује да престанете пушити, нису баш велике шансе да ћете савет прихватити. Ако вам вегетаријанство препоручује неко ко свакодневно једе ћевапе или пљескавицу, то не делује претерано убедљиво.
Лепо је, хоћу рећи, да је у Србији екологија, како се то каже, ушла у моду. Оно, није баш претерано оригинално волети чист ваздух, незагађене реке, густе шуме, прелепе пејзаже и нетакнуто зеленило, то јесте мало као кад волите дечји осмех, сунчан дан, море и све што воле млади, али добро. Задржавам, међутим, себи право на становиту скепсу према нагло пробуђеној еколошкој свести код већине ликова из локалне политичке касте.
Као што је лако бити добровољни давалац туђе крви, лако је и млатити глогиње туђим комфором. Баш бих волео видети како је неко из овдашње нагло еколошки освештене „елите” урадио нешто налик на оно што редовно ради моја познаница Ф., односно да се из еколошких разлога одрекао властитог комфора у макар једној јединој ситуацији. Не иде то, међутим, с њиховом незајажљивом бахатошћу. Још пре четири стотине године такве је Френсис Бејкон незаборавно описао: Они ће другом човеку запалити кућу само да би себи испржили јаје. А њихове данашње локалне инкарнације после ће још, пуних уста, све унаоколо убеђивати да су јаја лоша по здравље, да дижу холестерол.
Мухарем Баздуљ/Политика