Зашто гори Казахстан?
Протести, који прерастају у отворену насилну побуну, захватили су највећи град Казахстана – Алмати, као и нафтне градове на западу земље. Шта је био главни повод и како на све гледа Русија? У Казахстану, први пут од 1986. године, пламте масовни протести широм земље против актуелне власти. Тада, осамдесетих година, већ давно заборављени поклич био […]
Протести, који прерастају у отворену насилну побуну, захватили су највећи град Казахстана – Алмати, као и нафтне градове на западу земље. Шта је био главни повод и како на све гледа Русија?
У Казахстану, први пут од 1986. године, пламте масовни протести широм земље против актуелне власти. Тада, осамдесетих година, већ давно заборављени поклич био је: „Потребан нам је вођа Казахстанац“. На таласу национализма власт ће преузети данашњи лидер Казахстана из сенке Нурсултан Назарбајев. Још увек није јасна улога самог Назарбајева у тим процесима јер је од њих профитирао, али јавно није иступао као националиста.
Деценије пролазе, млади казахстански националисти данас узвикују: „Матори, одлази“ (Шал кет), док покушавају силом да узму власт у осам од 17 области. Протести, који прерастају у отворену насилну побуну, захватили су највећи град Казахстана – Алмати, као и нафтне градове на западу земље у којима је већ беснео устанак 2011. године.
Повод за избијање протеста била је либерализација цене гаса за појединачне кориснике, цене аутомобилског гаса скочиле су од 1. јануара за 100 одсто, цене других за живот неопходних производа прате сличан темпо. Неупућени су кренули да у свему траже белосветску заверу, док упућени аналитичари представљају протесте као мешавину социјалног бунта услед „холода и голода“ (хладноће и глади) и борби унутар казахстанске елите за прерасподелу власти. Као главни инспиратор протеста помиње се бивши зет Назарбајева, милијардер који је недавно продао своје акције у државној гасној компанији. Основни политички захтеви демонстраната су повратак на Устав из 1993. године и одлазак клана Назарбајевих са власти, па и из државе. Никакве пароле или симболи који би се тицали Запада, па ни Русије, не доминирају протестима. Нема никаквих захтева спољнополитичке природе, што је јасан показатељ, будући да је руско присуство у Казахстану многоструко.
Централна Азија има дугу историју мешања западних интервенциониста, до чега је долазило и током 19. века. Међутим, последњих деценија западни капитал уложен у растућу мрежу НВО није дао резултате усмерене према либерализацији средњоазијских друштава. Основни вектори остају национализам и притајени исламизам, који у датим околностима иду руку подруку. Казахстан економски у потпуности зависи од руског и кинеског капитала, његова спољнополитичка оријентација налази се под диктатом тог објективног стања. Превише агресивна реакција Русије на немире у овој земљи само би могла да распламса незадовољство и удаљи Казахстан од Русије.
Званични председник Казахстана, Касим-Жомарт Токајев, видно застрашен протестима, најпре је покушао да смири стихију обећавајући снижење цена и да демонстрантима „ништа неће бити“ што су се окупили и претили властима. На те „штап-шаргарепа“ понуде демонстранти су одговорили изласком на улице у већем броју.
Казахстан је највестернизованија држава Средње Азије. Тамо, по последњим званичним подацима, живи око 23 одсто етничких Руса, док је њихов удео у општој популацији, судећи по последњим проценама, већ пао испод 20 одсто. Ипак, Казахстан је по већини параметара азијска држава, а тамо сила изазива силу, док су преговори показатељ слабости. Влада се гвозденом песницом или се не влада уопште. Белоруси, будући савременим Европљанима, нису били спремни да погину за своје идеале, а и зашто би – они теже комфору, а за комфор се живи, не умире се.
Казахстански демонстранти су другог кова. Наоружани свиме што су могли да дохвате под руку, они се пењу на оклопне транспортере, газе све пред собом. Слично као у Киргистану, протести су социјално-клановске природе, не геополитичке и сигурно не демократске. Демократија је европска вредност, неизбежна бољка која полако вари и најтврђе тенкове.
Није искључено да ће протести бити растерани или да ће резултирати променом конфигурације тренутне елите. Влада је већ распуштена и послата у оставку, што је још један сигнал протестној хорди да само треба да удари јаче, да је надомак циља. Русија посматра са стране, највише се плашећи не појаве НАТО базе у Казахстану, већ могућег таласа руских избеглица уколико сукобљени кланови не буду могли да се обрачунају довољно брзо и, самим тим, изазову хаос.
Руски поглед
Видан је изостанак Руса међу разјареним демонстрантима-устаницима. Европа и Азија се не мешају, ово нису демонстрације са пиштаљкама и весељем. Страх од погрома, који је задесио Русе у Таџикистану, Киргизији и Узбекистану деведесетих, и те како је реалан за казахстанске Русе. Званична Москва посматра догађаје са забринутошћу: нови протести у њеном суседству, нове идеје у главама руске либералне интелигенције да се цела постсовјетска конструкција руши. Постсовјетски простор престаје да постоји као концепт, рађа се нови евроазијски интеграциони простор. Овај макрорегион ступа у нову реалност, транзиција као парадигма више не постоји.
Бајконур, где се налази космодром, и руски делови Казахстана (северни) углавном су потпуно мирни, као да немири уопште нису у току. Низ руских званичника већ је иступио са изјавама. Најпре је сенатор Константин Косачов назвао догађаје „искључиво унутрашњим питањем Казахстана“, портпарол председника Русије, Дмитриј Песков, надовезао се на претходну изјаву констатацијом да је „убеђен да су казахстански пријатељи способни да самостално реше своје проблеме“, док је Министарство спољних послова Русије позвало на стабилизацију ситуације кроз дијалог релевантних актера и подвукло да руска дипломатска представништва нису ни на који начин угрожена, као и да нема података да су неки руски држављани настрадали приликом протеста.
Поврх свега, кључно је питање – ако буде покренут цунами насиља против Руса са друге стране границе – да ли направити нови Донбас или чекати да казахстанске елите саме укроте хаос? То је, уједно, и закључак који се намеће: за Русију није од превасходне важности који ће део казахстанске елите придобити власт, већ да промена, ако је буде, протекне што брже и безболније. Суштина није у последњој одбрани Назарбајева, већ у контроли штете.
За разлику од Белорусије или Украјине где би смена власти значила и смену спољнополитчког курса, потенцијална ротација елита у Казахстану не значи претварање ове државе у НАТО/САД бастион. Она, у првом реду, једноставно, представља прерасподелу плена, владајућих инструмената и избијање на површину нових лидера с којима ће Москва успоставити партнерски однос. Последњи подаци са сајта Flightradar24 показују да је из Алматија и престонице Астане (недавно назване Нурсултан по самом Назарбајеву) полетело око десет приватних авиона у правцу Европе, што упућује да бизнис елита блиска Назарбајеву већ панично напушта ову нестабилну азијску државу.
Александар Ђокић/Нови Стандард