Шта рећи за човјека у Христу?
Понекад као свештеник морам да причам са људима којима је филмско виђење живота сасвим замутило стварност. Притом под „филмским виђењем“ не подразумијевам саму умјетност – јер има и филмова надасве животних, па и „тешких“ и мучних, али филм по природи умјетности скраћује и приказује све у сценама, док све остало морамо некако да подразумијевамо. Сигурно […]
Понекад као свештеник морам да причам са људима којима је филмско виђење живота сасвим замутило стварност. Притом под „филмским виђењем“ не подразумијевам саму умјетност – јер има и филмова надасве животних, па и „тешких“ и мучних, али филм по природи умјетности скраћује и приказује све у сценама, док све остало морамо некако да подразумијевамо.
Сигурно сте се сусрели са тиме. То је онај небројено пута поновљени текст о томе како „ја нисам за вас и ваше досадне бракове. За ваше рутине, за вашу дјецу која вриште и компромисе које сте направили са животом.
Ја желим бескрајне заласке сунца окупане мјесечином, желим да јашемо коње док нам студен њежно милује косу. Нисам за ваше лажне обзире, ја сам за чашу вина на језеру Комо…“ И тако даље и ближе. Укратко: ја сам за бајку и ништа испод и друго осим бајке.
Невјероватно је колико много младих људи дође, најприје се пожали да је сам или сама, јер не могу да нађу никога ко би им одговарао, а онда на питање о томе шта би требало да неко испуњава да би уопште дошао у обзир – зачујем овако фантастично виђење живота које не само да нико не може да испуни већ ни живот сам.
И шта да се каже? Ако би уз сав фантастикум још требало да нађу и свесавршеног човјека или жену „у Христу“ – онда се на једну фантазмагорију надовезала још једна, да ствар буде сасвим нерјешива.
Невјероватно је колико је понекад људима тешко објаснити да живот није јахање на коњу у мјесечини и мразу који те таман толико његује колико би то чинио и клима-уређај.
Да је та чаша вина – коју и моја Јелена и ја попијемо овако касних сати, кад дјеца већ утону у сан – такође плод живота који јесте напор, да би био радост. Да је у њој таман онолико радости, колико је било труда кроз дан. Да је и тим коњима неко морао да пода сијено, да се намучи да га скупи, да очисти за њим, да не спава када је коњ болестан. Али данашњи човјек је демократа када би да учествује у туђим животима и умишљени аристократа када жели да му се космос покорава.
И шта тек рећи за човјека у Христу? У Христу се човјек, појединачно и у породици бруси читавог живота. Христа нећемо добити као готово стање неког бића – Христос се у нама рађа и увијек изнова обнавља. Почесто људи и залутају од њега – па Га ваља опет заједно наћи.
Него одужих са забиљешком. Уморан сам помало. Такав је дивни дан са породицом. А и хоћу да попијем чашу вина са Јеленом. Жена која носи четворо дјеце и мене воли има нешто да ми каже. О животу и Христу и животу у Христу.
Дарко Ђого/ИН4С