Ко је напао Казахстан?
Спољни фактори Ко је напао Казахстан? Како ће одбрана те земље, уз подршку ОДКБ-а, утицати на њену досадашњу мултивекторску спољну политику? И да ли је случајно што је Казахстан нападнут уочи разговора Русије и Запада о Украјини и ширењу НАТО-а на исток? О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дописник „Новости“ из Москве […]
Спољни фактори
Ко је напао Казахстан? Како ће одбрана те земље, уз подршку ОДКБ-а, утицати на њену досадашњу мултивекторску спољну политику? И да ли је случајно што је Казахстан нападнут уочи разговора Русије и Запада о Украјини и ширењу НАТО-а на исток?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дописник „Новости“ из Москве Бранко Влаховић и Ђуро Билбија, некадашњи дописник овог листа из Русије и уредник портала „Факти“.
„Поскупљење цене гаса представља само мањи део проблема у Казахстану. А стварни узроци побуне леже у факторима изван те земље, и у порасту исламског радикализма у том делу света. Побуна је била веома добро организована, и крајње су злонамерне и потпуно нетачне оцене западних медија да је реч о мирним демонстрацијама. Мирни демонстранти не нападају председничку палату и не заузимају аеродроме оружјем,“ објашњава Бранко Влаховић, и указује да је и председник Русије Путин рекао да „претња државности Казахстана не лежи у спонтаним протестима због цене горива, већ у чињеници да су деструктивне унутрашње и спољне силе злоупотребиле ту ситуацију“.
Влаховић истиче и да је у недавним догађајима веома важна била улога Турске, „која жели да створи појас свог утицаја од Балкана до Сибира кроз туркофонске државе на постсовјетском простору Централне Азије“.
Ђуро Билбија пак напомиње да је, уз унутрашње помагаче блиске бившем председнику Нурсултану Назарбајеву – кога је председник Токајев на почетку кризе сменио са места председника Савета за безбедност Казахстана, и сам преузео ту функцију – кључну улогу по свему судећи, уз Турску и Сједињене Државе, имала Велика Британија:
„Не смемо да изгубимо из вида да свој стратешки пројекат глобалне Британије она реализује и тако што Турску хушка да оствари свој неоосманистички пројекат. Актуелни директор британске обавештајне службе МИ6 Ричард Мур био је британски амбасадор у Анкари, и ове две земље већ су заједнички управљале сукобом у Нагорно-Карабаху између Азербејџана и Јерменије (у септембру 2020.) – Мур је био у посети Анкари и непосредно пре почетка тог рата, и након његовог окончања.“
Такође, скреће пажњу Ђуро Билбија, руски амбасадор у Вашингтону Анатолиј Антонов изјавио је да је оно што се догодило у Казахстану најдиректније повезано с америчким напуштањем Авганистана, и „сасвим је могуће да су у нападима у Казахстану учествовали милитанти које су Американци и Британци пребацивали с Блиског истока у Авганистан, одакле су се они даље инфилтрирали по Централној Азији“.
Опомена Хенрија Кисинџера
Догађаји су, међутим, кренули смером супротним од оног који су прижељкивали њихови креатори.
О томе у „Волстрит џурналу“ пише озлоглашени јастреб америчког интервенционизма и некадашњи саветник за националну безбедност Доналда Трампа Џон Болтон: „Запад жестоко греши и ризикује да не уочи прилику која се пружила Путину. Његова стратегија да поново успостави руску хегемонију у оквиру граница бившег Совјетског Савеза истовремено је и стрпљива и агилна, а невоље у којима се нашао Казахстан доносе му бројне могућности.“
На сличан начин и „Њујорк тајмс“, уз констатацију да је председник Казахстана Токајев одјурио у загрљај Русији када се нашао у невољи, наводи да би тај „његов избор могао да преуреди политику Централне Азије… Токајевљево хитро сврставање уз Москву најављује преобликовање региона који је био предмет жестоке борбе за утицај између Сједињених Држава, Русије и Кине.“
„Иако западне нафтне компаније у Казахстану имају велики економски, а тиме и политички утицај, Токајев би морао да остане свестан чињенице да му је Русија прискочила у помоћ када му је било потребно, и да је показала, као што је претходно показала и лидеру Белорусије Александру Лукашенку, да њени савезници могу да рачунају на њу“, коментарише Бранко Влаховић најаве да би Казахстан, после минулих догађаја, могао да почне да одустаје од досадашње Назарбајевљеве мултивекторске спољне политике истовременог ослањања на Русију, Кину, Турску и Запад.
Закључује Ђуро Билбија: „Хенри Кисинџер недавно је опоменуо Вашингтон да ризикује да изгуби све оно што је добио распадом СССР-а и завршетком Хладног рата. Ово његово упозорење је, једним делом, већ почело да се остварује. Тим више што су у Казахстану снаге ОДКБ-а реаговале по први пут од оснивања ове организације, и то муњевито и ефикасно. Показало се да ОДКБ излази на сцену, и да неке ствари може да ради брже и боље него НАТО. То је и те како битна чињеница која се мора узети у обзир и у предвиђању даљег развоја догађаја.“
Извор: Спутњик