САД покушавају да нокаутирају руско упориште на Балкану
Додик и Вучић имају компликован однос, али српски национални осећај захтева да буду савезници Председник Србије Александар Вучић назвао је „катастрофом“ америчке санкције Милораду Додику, де факто лидеру босанских Срба и једном од кључних савезника Москве на Балкану. Ситуација се заиста може претворити у катастрофу – методе које Вашингтон користи да ослаби позиције Русије прете […]
САД покушавају да нокаутирају руско упориште на Балкану
Додик и Вучић имају компликован однос, али српски национални осећај захтева да буду савезници
Председник Србије Александар Вучић назвао је „катастрофом“ америчке санкције Милораду Додику, де факто лидеру босанских Срба и једном од кључних савезника Москве на Балкану. Ситуација се заиста може претворити у катастрофу – методе које Вашингтон користи да ослаби позиције Русије прете да одведу регион у нови рат.
Политичка криза у Босни и Херцеговини (БиХ) је разнолика и одуговлачи се већ пола године, али ћемо одмах истаћи оно главно – и на пољу увода и на пољу закључака.
Члан Предсједништва БиХ из редова Срба Милорад Додик (функције предсједника у овој земљи обавља тријумвират Срба, Хрвата и Бошњака) током година своје политичке каријере етаблирао се као један од најдосљеднијих и најпоузданијих партнери Русије на Балкану.
Ова каријера је дуга и, могло би се рећи, исцрпна. По образовању политиколог, Додик је четири године био предсједник Владе Републике Српске (РС), осам година њен предсједник, а и даље води највећу странку, СНСД. Тамо једноставно не можете наћи утицајнијег Србина.
Из тог (али не само овог) разлога, Додик је “енфант террибле” Балкана у очима Запада, гдје спавају и гледају како да га под било којим изговором уклоне из политике. До сада нису успели, јер – види прву тачку, о степену утицаја у републици.
На Западу су Срби прилично пристрасни, јер су још деведесетих веровали у сопствену пропаганду о „народу убицама“. Али конкретно, Додик није вољен „због циља“ – не само зато што је Србин и русофил, већ и зато што остаје једна од главних препрека на путу НАТО-а да апсорбује сав Западни Балкан и коначно истисне руске позиције. овом региону.
Србија је остала за залогај: схвативши нешто о националним траумама (од којих су бомбардовања 1999. једно од главних), Вашингтону и Бриселу не журе да уведу Србе у савез – чекају, припремају терен, уливајући огромна средства у „подршку демократији“ преко НВО, припремајући тако за будућност потпуно лојалну елиту. Али Додик се меша овде и сада – интеграција БиХ у НАТО је немогућа без претварања једне од последњих конфедерација на планети макар у федерацију, преносећи већину овлашћења из Бањалуке (главног града РС) на Сарајево.
Ово је тешка ствар, ова деликатна ствар – Срби су крвљу и сузама платили своја бројна аутономна права, директно су написани у Дејтонском споразуму, којим је окончан најразорнији рат у Европи од времена Хитлера – онај босански.
Западним дипломатама и политичарима би било много лакше да се ослободе пристрасности и не провоцирају још једном Бањалуку. Али ово не могу да ураде: створен је мит око ратних злочина Срба (делимично реалан), који прикрива злочине НАТО „клијентеле“ на Балкану и важних функционера бившег типа бившег државног секретара Мадлен Олбрајт.
И сами Срби су сигурни да је овај мит заштићен и храњен са практичним циљем – прије или касније укидање Републике Српске под изговором да државност не треба да буде за „геноцидни народ“.
Било како било, прошлог љета такозвани високи представник, својеврсни западни генерални гувернер Босне, чија је функција предвиђена Дејтонским споразумом, потписао је декрет у виду закона којим се негира геноцид у Сребреници и велича ратни злочинци.
Пошто је, према Хашком трибуналу, готово читаво српско руководство током рата ратни злочинци, Бањалука је устала и кренула на аутономно путовање. Другачије вероватно није ни могло, јер скандалозни закон затвара већину становништва републике, на овај или онај начин величајући ове „злочинце“.
Од тада се криза повлачи, има неколико димензија, од којих две вреди истаћи.
Најпре је Скупштина РС направила „повратак“ у области одрицања од овлашћења која су за разне инвестиције „купљена“ од републике и пребачена у Сарајево. То се односи на многе ствари, од именовања шумара до именовања судија, али најосјетљивији дио је поновно успостављање Војске Републике Српске, којом је некада командовао Ратко Младић. Са становишта НАТО-а, то је неприхватљива глупост – у Европи ће се сада појавити нова војска, и то иста она која је раније била једва елиминисана.
Друго, Додик је ишао принципијелно и сада ставља вето на све одлуке владајућег тријумвирата. Генерално, све. Чак су морали да блокирају и пријем 1,8 милиона евра од ЕУ за уређење граничног појаса са Србијом и отварање филијале руске амбасаде у Бањалуци, све док му Скупштина РС није „дозволила” да поново гласа. доношењем посебне резолуције.
Ова конфронтација траје до данас – неизоставан услов да Срби деблокирају централну власт (бојкотују и парламент) је поништавање скандалозног закона, а до тада Додик обећава наставак блокаде и постепено враћање раније изгубљених права. у РС.
Сви су чекали одговор Запада, али је одговор каснио: председнику САД Џоу Бајдену, запосленом и остарелом човеку, требало је доста времена да регрутује и пошаље на Балкан нови тим функционера. Крајем октобра је ипак постигао гол – од, додуше, професионалаца у својој области. Размишљали су и погађали, а сада су коначно одлучили на коју страну да притисну Бањалуку.
У јануару је Стејт департмент увео додатне санкције Додику и повезаном ТВ каналу Телевизија (први пакет Алтернатива је усвојен још 2017. године). Осим тога, Вашингтон је тражио да се „истражи” прослава 30. годишњице Републике Српске, током које је „одата почаст ратним злочинцима” (односно, очевима оснивачима РС). И нису потребне никакве истраге да би се знало да је свечани дефиле поводом годишњице водио лично Додик.
„Нећете читаву нацију ставити у затвор“, одговорио је Вашингтону.
А председник Србије Александар Вучић је, упркос тешком односу према Додику (тешком, јер народ диктира да будемо савезници, што квари односе Београда и Запада), рекао следеће:
„Свим међународним представницима сам рекао у лице да су санкције Додику катастрофа. Ви њему кривите, али сте сами преузели контролу над шумарством и пољопривредом од Републике Српске. Објасни са којим правом? Увели сте санкције и одузимате ентитету РС оно на шта има право по Дејтонском споразуму. Да ли је Додик створио војску коју сте прогласили претњом?
Наравно, не Додик. И генерално, ситуација са њим је веома индикативна у контексту санкција које прете да буду уведене Русији у случају „заоштравања у Украјини“. То још једном доказује да су језик логике и здравог разума бескорисни у политичкој конфронтацији са Сједињеним Државама. Ако противници немају савест, све ово неће ићи, а Американци немају савест.
Санкције Додику се уводе под изговором корупције и на основу посебно усвојеног акта годинама уназад којим је Стејт департменту дато право да казни оне бх. политичаре који „подривају“ Дејтонски споразум.
О корупцији је тешко расправљати, корупција на Балкану је свеобухватна и окосница. Нема судских пресуда Додику, али, наравно, има корупције у РС, само не у већој, већ у мањој мери него међу балканским савезницима САД, који су увек награђени, а никада санкционисани. . Колико је коштао мафијашки режим Мила Ђукановића само у Црној Гори, а да не говоримо о бандитској етнократији на Косову.
Што се тиче Дејтонског споразума, они су ти који гарантују РС и контролу над пољопривредом, и независан систем за спровођење закона, и сопствену војску. Односно, Додик не крши принципе Дејтона, напротив, враћа републику на слово Дејтона, на шта је Вучић скренуо пажњу.
Али логика, као што је горе поменуто, не функционише за Американце без савести. С обзиром да је Бајденов тим на Балкану познат по оштрим методама, а да је и сам Бајден у предизборној кампањи водио кампању међу америчким Албанцима и Бошњацима, може доћи до тога да Додик буде смењен са власти управо под овим парадоксалним изговором – под изговором напад на дејтонске принципе.
Врховни представници имају таква овлашћења (и они су их више пута користили), али Бањалука не признаје овлашћења садашње „врховне“ Бањалуке, јер, за разлику од претходних, нема мандат од Савета безбедности УН. – Русија је блокирала његово изручење. Ако кренемо овим ризичним путем, криза ће се, с обзиром на утицај Додика, продубљивати и интензивирати све до пријетње новог рата, чији баук лебди над Босном.
Проблем је у томе што Запад може да ризикује, пошто је епопеја са америчким санкцијама у случају Додика бесмислица, он нема никакве везе са Америком. Ситуација би била много болнија да исте санкције уведе и ЕУ – а о овом питању ће министри спољних послова ЕУ расправљати 24. јануара. Али мађарски председник Виктор Орбан — још један енфант террибле са становишта бриселског званичника — већ је обећао Додику, са којим је у добрим личним односима, да ће блокирати иницијативу.
У овој ситуацији, Русији остаје да „навија за наше“, али ми активно подржавамо Додика и заиста помажемо Додику. Примера ради, луксузни поклон за њега је био попуст на гас који је нагло поскупео, а који Срби РС сада плаћају тек нешто више него Срби Србије.
Изгубљени профит је увек штета, али конфронтација са НАТО-ом, коју сада води Русија, није обећавала да ће бити слободна. Против Додика је дозвољено износити разне тврдње, али као партнер Москви и баријера на путу Северноатлантске алијансе ка коначној апсорпцији Балкана, он ниједном није подбацио и део његових проблема је буквално због нас. Вашингтон је спреман да балканским политичарима опрости корупцију, скрнављење Дејтона и још много тога, али не ако то иде уз русофилију. Да је Додик русофоб (а међу српском елитом увек је било доста русофоба) са њим би сасвим другачије разговарали.
Дмитриј Бавирин/Взгљад