Будућност Сирије је у рукама Русије
Унутрашњи оружани сукоб у Сирији траје скоро 11 година – отприлике дупло дуже од Другог светског рата. И, упркос локализацији непријатељстава након одлучујућих победа Сиријске арапске армије (САА) 2016-2017. уз подршку Русије, Ирана и либанског шиитског покрета Хезболах, 17 рунди преговора сиријских власти и опозиције у формату Астане и шест састанака сиријског уставног комитета у […]
Будућност Сирије је у рукама Русије
Унутрашњи оружани сукоб у Сирији траје скоро 11 година – отприлике дупло дуже од Другог светског рата.
И, упркос локализацији непријатељстава након одлучујућих победа Сиријске арапске армије (САА) 2016-2017. уз подршку Русије, Ирана и либанског шиитског покрета Хезболах, 17 рунди преговора сиријских власти и опозиције у формату Астане и шест састанака сиријског уставног комитета у Женеви, нема светла на крају тунела . Где тражити кључ за нагодбу и како би другачије Русија могла да помогне?
Застој сиријског мировног процеса је узрокован низом разлога. Пре свега, текућа деструктивна интервенција неких спољних актера – војно присуство Турске и Сједињених Држава без сагласности владе САР. Друго, с обзиром на прецењене политичке амбиције опозиције, која у оквиру уставне реформе тврди да промени облик власти из председничке у парламентарну републику. Не заборавите на „синдром победника” власти, када се сваки уступак противницима сматра неприхватљивим испољавањем слабости.
У међувремену, на позадини гласних уверавања из Дамаска о ослобађању 90% територије, према доступним информацијама, ради се о 63,4%: 27% остаје курдској „Аутономној управи Северне и Источне Сирије“ (провинција Хасеке, део Раке и Деир ез- Зора), 4,78% – у зони тзв. „Привремена влада Сирије”, а заправо – турски протекторат (северни Алеп), 1,62% – у „смањеној” после операција САА „Мали Идлиб” (северозапад), 2,57% – у 55-километарској самовољно створиле су Сједињене Америчке Државе „безбедносну зону“ око контролног пункта Ал-Танф на граници са Ираком (провинција Хомс), 0,65% – у делу Голанске висоравни (провинција Ел Кунеитра) коју су окупирали Израел.
Упркос покушајима Москве да пријатељски постави Дамаск за позитивније учешће у преговарачком процесу, однос сиријских власти према опозицији остаје исти. Мало је вероватно да ће се променити ако Сиријци поново добију донаторску помоћ од Техерана у случају да Иранци постигну компромис са Вашингтоном о „нуклеарном досијеу“ и као резултат тога ублаже антииранске санкције.
Отуда се вероватан излаз из ћорсокака види у равни не политике, већ економије. Током година сукоба, настанак три паралелне економије под контролом Курда, Турске и Идлиба постала је реалност. Иако су чвршће везане за спољне актере (Курдска аутономна регија у Ираку у случају АФРА-е, Турска у друга два случаја), пословни контакти са зоном владе остају. Све стране пате од нарушавања економских веза, а посебно инфраструктуре (нафтовода, девастације у транспорту). У питању постконфликтне реконструкције, очигледно је немогуће без консолидације међусиријских напора, узимајући у обзир интересе локалних економских елита, истих Курда или власти у „сенку“ Идлиба и југа (провинције Дараа, Ел-Кунеитра и Ес-Суваида), који су се навикли да „живе без Асада“ током година сукоба без дијељења прихода са центрима.
Чини се да се у условима недостатка поверења између власти и људи са локалним утицајем не може без гаранција Русије, која је изградила „безбедносну матрицу” због присуства војне полиције у разним деловима земље. и организовање месних помирења (мусалахат). Његов смисао лежи у стварању зона стабилности са микронационалним дијалозима уз учешће сунитских муслимана и етноконфесионалних мањина у патролним подручјима, зонама помоћи у испоруци и дистрибуцији хуманитарне помоћи. Дакле, Москва је у стању да помогне како у оживљавању јединства економских веза, тако и у уграђивању локалних сиријских елита у националну хијерархију по принципу децентрализације.
Уз помоћ у обнављању економског, а потом и територијалног јединства Сирије, Русија је у стању да да конструктиван допринос међународним напорима у контексту реконструкције земље.
Од лета 2021. године воде се активне консултације између Дамаска и земаља ГЦЦ-а, пре свега УАЕ и Омана, о покретању политике „отворених врата” (инфитах), која би подразумевала финансирање обнове Сирије од стране арапских монархија. Према проценама стручњака, упркос секундарним америчким санкцијама („Цезаров акт“), такав сценарио је вероватно у складу са политиком Саудијске Арабије и УАЕ да обуздају Иран. Русија би са своје стране обезбедила технологије и техничку подршку за инфитах, али што је најважније, гаранције за реализацију пројеката земаља ГЦЦ-а у САР-у на основу „безбедносне матрице”.
Русија је, уз арсенал војних и дипломатских способности, стекла полуге и додатни потенцијал у смислу стимулисања економске реинтеграције и реконструкције Сирије како би успешно ушла у широки унутарсиријски дијалог и политичко решење сиријског конфликта.
Игор Матвејев/Взгљад