Меденица: Добро, кад крећемо са кампањом: Је suis Донбас и Луганск?
Мислим, били смо све, од „Шарли Ебдоа“ преко Нотр Дама до кенгура и коала, пресамићивали смо се од бола над жаловном судбином поља маслачака на Обали Слоноваче, саосећали са импотенцијом медведа на Аљасци, стрепели за опстанак колонија комараца у Азербеџану, одушевљавали се „активизмом“ Грете Тунберг, оног чуда од генетски модификованог детета, па је ваљда логично […]
Меденица: Добро, кад крећемо са кампањом: Је suis Донбас и Луганск?
Мислим, били смо све, од „Шарли Ебдоа“ преко Нотр Дама до кенгура и коала, пресамићивали смо се од бола над жаловном судбином поља маслачака на Обали Слоноваче, саосећали са импотенцијом медведа на Аљасци, стрепели за опстанак колонија комараца у Азербеџану, одушевљавали се „активизмом“ Грете Тунберг, оног чуда од генетски модификованог детета, па је ваљда логично да сада саосећамо са народом Новорусије, зар не?
Заправо, не!
Запитајмо се јесу ли сви ови покушаји реинкарнације нацизма случајни? И друго, зашто је ово потребно Ватикану? У настојању да одговоримо на прво питање констатујемо, са жаљењем, да то није случајно. Подржавајући нацистичку идеологију и повлађујући активностима неонацистичких организација и група данас, Ватикан наставља логичан низ аката подстицања десног радикализма и налажења заједничког језика са националистичким тоталитарним снагама у двадесетом веку. То су конкордати Католичке цркве са фашистичком Италијом (1929), нацистичком Немачком (1933), полуфашистичком Португалијом (1940), франкистичком Шпанијом (1953); духовно покровитељство профашистичких диктатура Миклоша Хортија и Ференца Салашија у Мађарској, монсињора Јозефа Тисоа у Словачкој; потпуна лојалност нацистичким покретима бандериста и усташа у Западној Украјини и Југославији. Користећи узрочно-последичне везе, усуђујемо се да претпоставимо да је Светој Столици увек било корисно да користи ултрадесничарске политичке снаге и њихове идеологије у интересу одржавања духовне контроле над становништвом, а истовремено и за верско ширење и прозелитизам изван канонске територије. Реакционарно-конзервативне основе десничарских идеологија и репресивно-терористичке методе вршења власти нацистоидних снага су погодна средства за остварење ових циљева. И изгледа да се Ватикан неће одрећи ових инструмената. Ведра саопштења поглавара УГКЦ Свјатослава (Шевчука) о томе како «…УГКЦ није доживела такав процват какав је овај после Мајдана, јер сада гркокатолици могу да отварају своје парохије у зони АТО и у југоисточној Украјини» једнако су угодни папи Фрањи као што су били они из 1943. године које је папи Пију XII подносио А. Степинц о принудном покрштавању 240.000 Срба, «…од којих нешто мање од 100.000 само у току 1941. године». У жариштима Европе, активност паписта ће се само повећавати, а десни радикали свих нијанси ће увек њена перјаница, играјући улогу «мисионарског» овна или идеолошког булдожера за припрему новог простора за духовну експанзију католицизма.
Михаило Меденица/ИН4С
Меденица: Добро, кад крећемо са кампањом: Је suis Донбас и Луганск?