Украјинци не журе да дају животе за Зеленског
„Како да се боримо за државу којој није стало до нас? Таква питања се све чешће чују у Украјини – заједно са извештајима о масовној предаји, дезертерству и уручењу судских позива директно на улицама. Украјински војници одбијају да гину, „Брестска тврђава“ није успела ни од „Азовстала“. Зашто онда Кијев најављује предстојећу контраофанзиву? Одеса, Харков, Дњепропетровск… Данас из […]
Украјинци не журе да дају животе за Зеленског
„Како да се боримо за државу којој није стало до нас?
Таква питања се све чешће чују у Украјини – заједно са извештајима о масовној предаји, дезертерству и уручењу судских позива директно на улицама. Украјински војници одбијају да гину, „Брестска тврђава“ није успела ни од „Азовстала“. Зашто онда Кијев најављује предстојећу контраофанзиву?
Одеса, Харков, Дњепропетровск… Данас из свих ових градова стижу исти сигнали: украјински војни комесари су поново кренули у лов.
Војноспособне украјинске мушкарце заустављају на улици (провера докумената). Подаци из докумената се одмах преписују у форму дневног реда: дођите у 24 сата, отаџбини су потребни хероји. Па чак и лојални Украјинци (лојални идеји антируске Украјине, лојални власти, па чак и сами представници власти) имају све више питања.
Позовите свемирске маринце!
На пример, Виктор Андрусив, саветник министра унутрашњих послова Украјине, недавно се изјаснио против такве расподеле судских позива на пунктовима и на улазима у супермаркете.
„Не можете сакупити све заредом… Ове дистрибуције су незаконите. Особа добија позив без разумевања ситуације. Можда особа има троје деце и није подложна мобилизацији, можда је особа са инвалидитетом. Односно, како је? Сретнемо човека на улици и дамо му позив? Ово је аматерска активност, и веома срамно, мислим… Ако постоји жеља да се дистрибуирају судски позиви, препоручујем да се то ради на пунктовима на којима седи много тешко наоружаних свемирских маринаца, деле их у тзв. добровољачке формације територијалних заједница. .
Овде ћемо прекинути господина саветника, мада је чудно да он није упознат. Чињеница је да се од краја априла у медијима појављују извештаји о слању јединица Територијалне одбране (ТрО) на линију фронта. О томе извештавају сами борци таквих јединица: 115. бригада трупа (Житомир), 103. бригада трупа (Лавовска област), 101. бригада трупа (Закарпатска област).
Њихове приче су сличне до најситнијих детаља, што показује колико је ситуација типична.
Теродефенса, која је формирана углавном за патролирање и чување позади, пребацује се у јединице појачања Оружаних снага Украјине на истоку Украјине. Само са стрељачким оружјем и гранатама, без противваздушних и противтенковских средстава, без познавања терена. Отуда огромни губици, напуштање положаја, па и реакција власти: војници 115. бригаде снимили су снимак да су оптужени за дезертерство и послати у истражни затвор.
Оружане снаге Украјине такође почињу да гунђају. „Стојимо са митраљезима против топова, Градова, минобацача. Нико нам не помаже, немамо разумно оружје, ништа. Како да се боримо за државу којој није стало до нас?“ – каже један од бораца 71. јегерске бригаде Оружаних снага Украјине.
Шта је са Азовсталом?
Из таквих вести нехотице се намеће питање: ако једни не желе да се боре, а други немају ништа, зашто онда снаге Оружаних снага РФ укључене у специјалну операцију још нису заузеле Кијев? А како се све ово уклапа са истим Азовсталом?
Па, добро, нису је задржали до последњег, али ипак до претпоследње. Колико су могли, трудили су се да прикажу Брестску тврђаву. Да, „умирем, али не одустајем, збогом домовино“ није успело, испоставило се да је „вађење“. Али уосталом, неки плаћеници нису ни стигли до тога. За многе је „калибрација“ полигона Јаворив била довољна да преиспитају своје погледе на живот. Уопште, како се све ово уклапа заједно?
Питање је сложено и одговор је такође сложен.
Прво, Оружане снаге Украјине као јединствен организам не постоје. То је последица постсовјетске деградације и хроничног недовољног финансирања украјинске војске, које је само делимично превазиђено 2014-2021. Постоје борбено спремне, „модне“ јединице које су учествовале у НАТО вежбама, њихови официри су чак прошли обуку у иностранству. Има бољег кадра и материјала. Постоје јединице које су учествовале у АТО/ЈФО. Има материјала и утврђења изграђених за осам година. Има мотивисаних националиста попут Азова*.
Сви они знају да се боре, а неки то и воле. Ни од првог ни од другог гранатирања неће трчати да снимају свеукупне снимке. Међутим, из дневних видео-преноса Калина-Волина из подрума Азовстаља видели смо какав им је рат потребан и какав рат захтевају од руководства Украјине: до костију, тотално. Све под оружјем. Где је искорак, где је деблокада?
Зеленском су потребни такви пси рата, али он неће натерати целу војску да се овако бори. Дан раније је заправо одбио да се бори за Крим: „Данас је [рат са Руском Федерацијом за Крим] – стотине хиљада погинулих војника само са наше стране. Деблокада Азовстала у овом случају је исти Крим, односно велики једнократни губици који се не могу сакрити (и брзо допунити). Ово је лоше за рејтинг и за политичку стабилност. Много горе од предаје гарнизона Азовстал, који можете лагати око три кутије: специјална операција, евакуација, размена. Али не можете лагати о ковчезима.
Друго, упркос свим живахним изјавама о њиховој спремности да се боре већ неколико година, украјинске власти данас покушавају да исцеде крв украјинским војницима и руској војсци у ишчекивању условног „Минска-3“. Опција је, наравно, лоша, Украјина је већ прошла 2014-2015. А онда смо видели да ни друштво, ни привреда, ни војска не могу да издрже дуги рат у Украјини. Дакле, Украјина не може да побегне од следећег „Минска“.
Дакле, мајстори блефирања и тикток победа (сви ови „руски брод”, „кијевски дух”, пас Патрон, падобранци са граничним селфи-постом, итд.) нису ништа мање важни од паса рата. „Псам“ је тешко разумети и прихватити. Ви се борите за своју земљу, али она се не бори за вас. И на крају на питање: „За шта сте се борили?“ – постоји само један одговор: „За себе.“ Ни за Украјину, ни за Зеленског, чак ни за Бандеру.
Узгред, „за себе“ је прави разлог. За себе, човек може много да издржи и издржи. Може се борити. Дуже време. Он једноставно не може да умре – не може да умре за себе, само за неког другог. Због тога су одустали.
Чекамо контраофанзиву
Али да се вратимо на мобилизацију и планове. Неки медији из редова страних агената већ су успели да трубе да је све то припрема за скору (за месец и по до два месеца) контраофанзиву украјинских снага. Тема контраофанзиве последњих неколико недеља уопште није напуштала дневни ред у Кијеву.
А све је почело ни од већ поменутог граничног селфи стуба. Контраофанзиву Украјине најавио је бивши командант Копнене војске САД у Европи Бен Хоџис још у првој половини маја. „Мислим да се Руси већ приближавају врхунцу. Немају стотине хиљада нових војника или нових тенкова спремних за борбу… Мислим да ћемо видети Украјину у контраофанзиву и они ће, искрено, покушати да врате Русију на линије које је заузимала пре 23. фебруара до крај лета.”
Хвала Хоџесу што је потврдио очигледну чињеницу: оно што се дешава у Украјини је прокси рат, у којем са украјинске стране командују амерички генерали.
Ако ће, у ствари, нове стотине хиљада војника у супермаркетима вероватно моћи да загреју кијевски режим. Што се тиче контраофанзива, ако би Украјинци могли да напредују, повукли би Азов са Азовстала. Кијев је, наравно, заташкао њихову предају колико је могао, али такође нису успели да забележе операцију спасавања као предност.
Али уместо контраофанзиве, можемо видети њену крваву имитацију: слање трупа на линију фронта то добро показује. Чини се да је ово лето за украјинске мушкарце боље да проведу код куће. У правом смислу те речи.
Николај Стороженко , Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал