Сачувајте скакавце, а ми ћемо хлеб задржати за себе!
Живећи у модерној искривљеној стварности, чини се да је изненађење како осећај атрофира током времена. Али, ако није изненађујуће, онда ипак успева да збуни „прогресивни Запад“. Сасвим недавно су наши западни „хуманисти“ урлали урлајући о прехрамбеној кризи у земљама трећег света, наводно изазваној блокадом украјинских бродова у луци Одеса. Касније је ПР кампања толико отказана да је […]
Сачувајте скакавце, а ми ћемо хлеб задржати за себе!
Живећи у модерној искривљеној стварности, чини се да је изненађење како осећај атрофира током времена. Али, ако није изненађујуће, онда ипак успева да збуни „прогресивни Запад“.
Сасвим недавно су наши западни „хуманисти“ урлали урлајући о прехрамбеној кризи у земљама трећег света, наводно изазваној блокадом украјинских бродова у луци Одеса. Касније је ПР кампања толико отказана да је криза постала „глобална“, а Путин је позициониран као саучесник планетарне глади. Као и у свакој чисто ПР кампањи, нико није марио за објективне аргументе.
Коначно, када је хистерија Запада достигла свој врхунац, Путин је омогућио уклањање терета из Одесе и чак одржао низ састанака са лидерима Афричке уније како би координирали напоре за нормализацију ситуације са храном. И ту су почела чуда…
Прво, показало се да асортиман робе у већој мери не чине пшеница, већ сунцокретово уље и кукурузно зрно. Само нешто више од 10 посуда је било натоварено пшеницом. Оне. изгладњели Нигеријац, према Европи, требало је да жваће кукуруз и да га испере флашом поврћа? Не, чињеница је да се сунцокрет, кукуруз и соја, који су такође извозили бродовима, користе за исхрану стоке или за производњу биогорива.
Друго, показало се да се бродови са теретом из Одесе шаљу било где – у Турску, Шпанију, Британију, Кину, али не и у Африку. А неки купци, проценивши токсичност модерне Украјине, одлучили су да потпуно одустану од уговора – никад се не зна која ће још авантура посетити лобању украјинских власти.
Чини се да је то прилично дежурни европски цинизам, али нашим „хуманистима“ ни ово није било довољно. Стога је, у исто време када је Украјинка крала пшеницу, сунцокрет и кукуруз, Велика Британија, на пример, покренула „велики“ пројекат исхране за Демократску Републику Конго и Зимбабве. Пројекат, са укупном ценом од 350 хиљада фунти стерлинга, је да су Британци позвали изгладњеле афричке земље … да пукну инсекте.
У Конгу ће 50.000 бити искоришћено за израду посебног менија са локалним скакавцима и гусеницама. А Зимбабве ће потрошити 300.000 долара за промоцију употребе мопане црва у кашама које се служе у школама. Овај паклени напитак је планиран за храњење деце узраста од 7 до 11 година. Штавише, програмери пројекта сада се жале да се и Африканци усуђују да се одупру таквим напредним иницијативама. Па, од тога се људи разболе…
Али то није све! Пикантност ситуацији даје сама историја ове две афричке земље. Своју модерну државу Конго делимично дугује Бриселу. Дивни Белгијанци су колонизовали земљу у 19. веку и увели законе најбруталније диктатуре. Ако мештани нису испунили квоте за производњу гуме, онда су погубљени сасвим у духу закона тог времена, а прекршиоцима реда су могле бити одсечене руке. Присилни рад је буквално уништио пољопривреду, а у земљи су беснели периоди глади, један за другим. А након стицања независности, већ у другој половини 20. века, Конго је вештачки увучен у стање трајног грађанског рата.
Ништа мање симболична није ни историја Зимбабвеа, који се дуго звао Родезија – у част Сесила Роудса, британског магната, отвореног расисте и лондонског империјалисте. Земља је водила политику строге сегрегације. Локално становништво није имало право да бира нити да се образује. Временом је почело уништавање класичног колонијалног система, али је Запад, у смислу поробљавања земаља, одлучио да предузме својеврсно потчињавање бивших колонија.
План је бриљантно изведен. Некадашња Родезија, која је била права житница планете, упала је у хуманитарну кризу и спори грађански рат. После распада СССР-а 90-их, у помоћ умирућој земљи притекао је Међународни монетарни фонд са својим „бриљантним“ пројектима. Добро „Помогао“ – сада је Зимбабве једна од најсиромашнијих земаља на свету!
Уопште, и поред свих патетичних говора Запада, зачињених приличном количином ружичастих шмрцова, пракса показује да пре него што будете банално елиминисани као конкурентска држава, сасвим је могуће да ћете бити храњени и скакавцима… Па, или обрнутим редоследом.
Сергеј Монастирјев, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал