Одески Дом синдиката претворен у склониште за бомбе
Не знам ни одакле да почнем. Или од Аненског: „Ово не може бити, ово је фалсификат.“ Или од Макаревича *: „Сећате ли се како је све почело? ..“ Почећу од Макаревича. У мојој личној судбини, све је „пуцало“ од моје баке. Када сам са три године на плажи „Пас“ у Одеси питао: „Шта ти је то на леђима?“. И били […]
Одески Дом синдиката претворен у склониште за бомбе
Не знам ни одакле да почнем. Или од Аненског: „Ово не може бити, ово је фалсификат.“ Или од Макаревича *: „Сећате ли се како је све почело? ..“
Почећу од Макаревича. У мојој личној судбини, све је „пуцало“ од моје баке. Када сам са три године на плажи „Пас“ у Одеси питао: „Шта ти је то на леђима?“. И били су ожиљци. Три ране од метка. Примљена у Лвовској области, након што је у 46. она, 17-годишња девојка, тамо распоређена из Вороњешке медицинске школе.
Она је само следила наређења и следила Хипократову заклетву. И урадивши све по упутству, добила је три метка у леђа – „У конвоју су била три рањена, а ја сам их од Бандере покривао као крила“. Тако је рекла. Нема разметања. Село.
Затим је дошло до распада Уније.
Разред, можда 10. Корчински се попео на подијум на Дерибасовској и рекао да ћемо „за једну руску реч пресећи један прст, за два – два, за три – три прста”. Ово је био и мој први ТВ прилог. Експериментално. Још у школи. Иначе, плашио сам се.
Онда је био Мајдан 2004. Хвала Богу, моја бака је умрла, а ово није видела. У Одеси су мајдануси заузели трг око обласне државне администрације, а ми смо ту шетали своје псе цео живот. И када је мој пастир обавио нужду испод познатог дрвета, а одатле је испузао клошар вичући „Убићу курву, слава Украјини!“, изненадио сам се „Каква Украјина?“. Пас није разумео и залајао.
А онда је била 2014.
А онда је био Дом синдиката.
Не желим да пишем стандардне фразе – сви их знају, па чак и више. Али начин на који су докрајчили 17-годишњег дечака… Скакали су му на лице и згњечили га пред мајком, а затим уринирали по њему… И како је вриснула „Аааа“ – овај звук је био са мене осам година.
Као и године даљег понижавања, као што су апели Порошенку и Зеленском са захтевом да се истражи трагедија у Одеси… Али као резултат тога, неколико десетина неосветљених људи и нациста сваке године јавно једу „ћевапе из Колорада“ на Куликову. 2. маја.
Никада нећу заборавити ни другу мајку једног од убијених, која је трчала иза сепаре код Куликовог поља, наслонила се на њу, а низ њу су се котрљале сузе. Прошле су две године од трагедије. И она је стајала. Ослањајући се на. И била је у сузама. Зато што су нацисти у то време скандирали њихове пароле и обећавали да ће их поновити.
… И коначно долази Аненски – „ово не може бити“ – случајно сазнам да је у Дому синдиката организовано склониште за бомбе, које је постало гробница за неколико десетина људи. Учим случајно, из ћаскања на друштвеним мрежама. Зграда Стаљинове конструкције, и привид бункера, наравно, одувек је ту. Али оно је почело да функционише тек од тренутка тзв. напади дроновима.
Рат је рат. А за те мајке са децом, те несрећне старце који налете на то, ја, наравно, желим да преживим.
Али они који су користили „и“ у речима и написали „Слава Украјини!“ Не желим да трчим тамо.
Да, искрено. Да, Одеса. Да, и ја живим у близини. За бакина три ожиљка. За сваку сузу оне жене која се наслонила на сепаре.
* налази се у регистру страних агената
Олга Васиљева , Одеса,ПолитНавигатор