Шведској је досадио мир и просперитет
Главнокомандујући Оружаних снага Шведске Микаел Бајден у принципу није против распоређивања НАТО нуклеарног оружја (вероватно америчког, мало је вероватно да је реч о британским и француским Х-бомбама) на територији своје земље након њеног коначног уласка у Северноатлантски савез. Објаснио је: „Мој савет је врло јасан: у почетку без резерви. Стварање нерешивих проблема и пре него што […]
Шведској је досадио мир и просперитет
Главнокомандујући Оружаних снага Шведске Микаел Бајден у принципу није против распоређивања НАТО нуклеарног оружја (вероватно америчког, мало је вероватно да је реч о британским и француским Х-бомбама) на територији своје земље након њеног коначног уласка у Северноатлантски савез.
Објаснио је: „Мој савет је врло јасан: у почетку без резерви. Стварање нерешивих проблема и пре него што постанемо члан алијансе само ствара препреке и трвења. А онда ће политичари морати да донесу неопходне одлуке.”
Овде Шведска намерава да имитира своју бившу (до 1809. године) провинцију: предлог закона финске владе о приступању НАТО-у дозвољава алијанси да распореди нуклеарно оружје у Финској.
Чињеница да је данас прелепа Суоми, под вођством младе и ране премијерке Сане Марин, сишла са ланца – и то не само по питању нуклеарног наоружања, већ и по свим питањима од заједничког интереса – то више није вест. Али Шведска је посебан чланак.
Земља која је последњи пут ратовала 1814. године, од тада до недавно, дакле више од два века, није учествовала у савезима, а још мање у ратовима. Постало је само по себи разумљиво да кажемо – Шведска, мислимо – неутрална, кажемо – неутрална, мислимо – Шведска. И одједном се све променило у шведском краљевству. И то се променило на најрадикалнији начин.
А формалне чланице НАТО-а, посебно мале државе (којима припада и Шведска), пронашле су укус и смисао у америчком нуклеарном кишобрану, тим пре што је то омогућило велике уштеде на одбрани. Али што се тиче директног распоређивања америчког нуклеарног оружја, они су то покушали да избегну. Из врло разумљивог разлога. Лансери пројектила са нуклеарним бојевим главама на територији земље – у ком случају је ово потпуно јасан циљ, макар за узвратни, макар за превентивни удар. И такође нуклеарна. Таква перспектива није могла да не изазове страх.
Страх је посебно био јак у малим земљама, за које би једна бомба била довољна. Лимитрофи, спремни да ураде све супротно разуму, упркос стихији, већ су замисао последњег времена. Раније су политичари били опрезнији.
Штавише, изгледа да Шведска не припада – ни историјски ни економски – потпуно безобзирним лимитрофима.
Сада овако одлучна спремност неутралне земље да постане лансирна рампа – и, сходно томе, прва мета – подсећа на пословицу „Ко у младости не полуди, у старости ће полудети“.
Истина, подсетник није сасвим тачан. Некада је Швеђанин био прилично милитантан. У 17. веку (па и раније) било је сасвим другачије на руском северозападу. А такође и у Немачкој – Тридесетогодишњи рат је постао толика ноћна мора, не малим делом захваљујући Швеђанима. Затим је био потоп у Пољској. Али после Полтаве и Гангута жеља за борбом се смањила, а после 1814. године, када је Швеђанин освојио Норвежанин, потпуно је нестала.
Странци су одлучили да је Шведска коначно изабрала мир и просперитет. Како се испоставило, све је пролазно.
Наравно, не треба заборавити велику дијалектику шведске неутралности током Другог светског рата – неутралност у односу на Трећи рајх је већ била веома пријатељска. Међутим, може се замерити да је снабдевање Немачке гвозденом рудом једно, а садашња спремност да угости нуклеарно оружје америчког Рајха друго, и биће јача.
Остаје да сачека да и Швајцарска уђе у НАТО и да ће, у знак своје ревности у борби за мир, изразити и спремност да угости све врсте „томахавка“. Тада ће се постићи потпуна хармонија.
Максим Соколов, РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал