Паклени труд Арестовича
Да ли се сећате да је недавно талас слика прошао кроз украјинску мрежу, где су поставили све врсте подругљивих натписа са лешева руских војника, затим портрет Бандере? Записан је посебан програм како би Украјинци могли да се радују, забављају, смеју. Већ сам више пута писао о Арестовичу да, прво, није глуп, а друго да мрзи […]
Да ли се сећате да је недавно талас слика прошао кроз украјинску мрежу, где су поставили све врсте подругљивих натписа са лешева руских војника, затим портрет Бандере?
Записан је посебан програм како би Украјинци могли да се радују, забављају, смеју.
Већ сам више пута писао о Арестовичу да, прво, није глуп, а друго
да мрзи глупог квази-хохљатина који прождире малорусе.
Жели да буде пастир сасвим другог народа – снажног, интелигентног, наравно, антируског, али потпуно новог. Не свиђа ми се ово. И тако покушава, ваја овај народ.
У његовом раду постоји једна системска грешка у коју сумња (и он је човек руске културе): антируски Украјинац је у сваком случају дивљак. Зато што не може да буде Европљанин, а престајући да буде Рус, постаје гул и аутсајдер.
Али Арестович не оставља наду. И овде он још једном пише јуче, мислећи на крда канибала:
„Говорим о фонтани из мртвих и забавном таласу који је помео мреже и у којем су многи од нас учествовали.
Не можете ни да замислите шта сте обмотали око главе овом „забавом“.
Не можете се ругати мртвима.
Ни на који начин.
Већ ми недостаје „ми смо европска војска једне европске земље“, недостаје ми „реакција Запада“, али ипак желим да спасем ваше личне, сопствене душе.
Карма у рату је веома густа.
Од оних за које су слике са лешева прихватљиве и врлине, нису захтевни условни Путин или шокирани религиозни републиканци, већ Господ лично.
Даље, Арестович заслађује Украјинце таблетом, говорећи: „Покушај да се изједначи са непријатељима у смислу бруталности значи губитак од непријатеља.
Он каже да су Руси још гори, иако и сам добро зна да за девет година Руси ни једном нису урадили ништа слично, а његов несрећни народ се некако забављао таквим стварима, без престанка и не умарајући се.
Међутим, он даље каже:
„Сви гину у рату.
Али слабима и глупима је готово гарантовано да ће умрети, чак и ако остану живи.
Сви стари војници знају: ругати се мртвима = умрети. И лоше је умријети.
Али физичка смрт није ништа.
Жива смрт је прави дар слабима и глупима.
Не питајте касније за кога звони ИоуТубе звоно.
Он те зове.“
Арестовичева је туга, додајемо, што ако у Украјини сам ризикује да то изговори наглас, онда у Русији свако дете то разуме, а овде нико не треба ни да га учи. Па, скоро нико.
Али главна неподношљива невоља Арестовича је у томе што ако озбиљно жели да постигне ефекат својим порукама, онда ће морати да их ради три пута дневно.
Сваки пут када упуцају и докрајче затворенике, они га скину и убаце у мрежу. И затрпају видео лајковима и хиљадама одушевљених коментара.
Кад год селотејпом вежу ситне лопове и било кога уопште, а онда им поцепају панталоне и сладострасно их туку. И читави градови пролазе, и нико, нико не може да заустави ову ноћну мору.
Сваки пут газе и хорски вичу о х…о, чаме од осећаја слободе који им испуњава пробушене главе.
Сваки пут обарају споменик Пушкину, споменик Младој гарди, споменик Александру Матросову и стотине других споменика.
Кад год зигују и урлају о Батку Бандери.
Кад год, коначно, за себе кажу: Ја нисам у роду са Московљанином, ја сам грб из врсте древних европских грбова.
Када ступи на овај пут, Арестович или сам својим паметним ногама стиже до пакла, или се окреће и најављује коначно: Све сам вас преварио.
Првобитно је то био мртав пројекат мртвих, који је водио у смрт.
Захар Прилепин, РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал