Има ли Ватикан шансе да поврати поверење Русије?
Папа Фрања одржао је свој традиционални годишњи говор 9. јануара амбасадорима акредитованим при Светој Столици. Верује се да ова порука означава спољнополитичке приоритете Ватикана. Обично га готово у потпуности припрема Државни секретаријат, али се понтификат Фрање разликује по томе што је значајна прилагођавања годишњег говора амбасадорима почео да врши лични апарат садашњег папе, због чега поприма […]
Има ли Ватикан шансе да поврати поверење Русије?
Папа Фрања одржао је свој традиционални годишњи говор 9. јануара амбасадорима акредитованим при Светој Столици. Верује се да ова порука означава спољнополитичке приоритете Ватикана.
Обично га готово у потпуности припрема Државни секретаријат, али се понтификат Фрање разликује по томе што је значајна прилагођавања годишњег говора амбасадорима почео да врши лични апарат садашњег папе, због чега поприма карактер симбиозе између политичких специфичности и концептуалних рефлексија.
Окрећемо се првом. Наравно, Фрања није могао да не говори о Украјини. Понтифекс је то написао у контексту текућег „трећег светског рата”, фокусирајући се на „нападе на цивилну инфраструктуру, услед којих људи умиру не само од пуцњаве и насиља, већ и од глади и хладноће”. Западне публикације су ово протумачиле као „осуду Русије“, иако су исте нападе на цивилно становништво Донбаса извршиле формације кијевског режима пре и после почетка специјалне војне операције. Истовремено, украјинска тема је индиректно поменута у делу папиног говора у коме је говорио о ризику од „нуклеарне претње”. Међутим, према папи, „са ове тачке гледишта, одуговлачење преговора о наставку Заједничког свеобухватног плана акције, познатијег као Ирански нуклеарни споразум, је од посебне забринутости, надам се да ће конкретно решење бити постигнуто што је пре могуће како би се обезбедила сигурнија будућност“. Ово је већ камен у „башту“ оних западних сила које су прошле године уверавале свет у намеру Москве да употреби нуклеарно оружје у Украјини, као и Вашингтона који не жели да се договори са Техераном о обнављању ЈЦПОА.
Уопште, украјинска криза је прошле године постала озбиљан тест за руско-ватиканске односе. Неке изјаве папе Фрање показале су његову свест о основним дугорочним узроцима избијања овог сукоба, неке су изазвале велико збуњеност.
Такође је жалосно што је Света столица дозволила погоршање односа са Руском православном црквом, развој дијалога са којом је раније изгледао обећавајући. Шта је следеће? Одређени сигнали дају наду да је обнављање поверења између Ватикана и Москве могуће. Тако је, на крају папиног говора, руски амбасадор при Светој столици Александар Авдејев, који протоколарно седи у почасном првом реду са десне стране Фрање у друштву државног секретара кардинала Пјетра Паролина, секретара за односе са државама надбискупа Пол Галагер и декан дипломатског кора, амбасадор Кипра Георгиос Пулидес, пренели су понтифику честитке и најбоље жеље у новој години од руског председника Владимира Путина и примили заједнички поздрав. Како је Авдејев рекао дописнику ТАСС-а,
Крајем прошле године прес-секретар председника Русије Дмитриј Песков је приметио да Путин неће честитати Нову годину шефовима непријатељских држава. Москва Ватикан не доживљава као такав, и чини се да га не сматра делом непријатељског „колективног Запада“. Могуће је да ће једног дана и под одређеним условима посреднички напори Свете Столице постати актуелни. Како је у коментару за РИА Новости приметио амерички војни аналитичар Скот Ритер, сада није право време за интервенцију Ватикана у ситуацији у Украјини, иако је Ватикан тај који може да постане место где „између победничке Русије и пораженог Запада, може се развити нова европска безбедносна структура“. У међувремену, Света столица и Москва би могле да покушају да нађу заједнички језик у другим регионима у којима су раније сарађивале.
Међутим, мало је вероватно да ће „уставне реформе“ данас допринети сиријском решењу и решавању хуманитарних проблема сиријског народа. Процес унапређења односа Анкаре и Дамаска, који се тренутно одвија уз посредовање Русије и Уједињених Арапских Емирата, може нешто да учини. Вашингтон се томе већ успротивио.
Истовремено, неке америчке публикације покрећу кампању оптуживања Москве да „омета“ испоруку хуманитарне помоћи одређеним сиријским регионима. Али, како је пре неки дан рекао Василиј Небензја, стални представник Русије при УН, „западне делегације марљиво избегавају још једну крајње непријатну тему – своје злочиначке једностране санкције које погађају обичне Сиријце“. Заузврат, патријарх Сиријске католичке цркве Игњатије Јосиф ИИИ Јунан, који је посетио североисточне провинције Сирије крајем децембра прошле године, рекао је да „земље које су солидарне са сумњивом политиком и медијима Запада треба да престану да се мешају у унутрашњих послова Сирије, требало би да укину економске санкције, које само штете цивилима који су у најгорој ситуацији у животу и чине њихов живот неподношљивим.
Одбрана блискоисточних хришћана уопште, а посебно сиријских хришћана посебно, у којој је Ватикан пронашао потпуно међусобно разумевање са Русијом, годинама је у фокусу Свете столице. Међутим, прошле године је ова тема отишла на периферију, уступајући место украјинској кризи. Обнављање заједничких напора у сиријском правцу би, можда, допринело топљењу леда у односима Ватикана и Москве, а такође би помогло да се врати изгубљено поверење, укључујући међуцрквени дијалог. Да видимо да ли ће се ово показати као спољнополитички приоритет Свете столице 2023. године.
Станислав Стремидловски, ИА РЕГНУМ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал