Четвртак ће за Француску бити „паклени дан“.
У ствари, скоро цела држава – од транспорта и школа до полиције и дипломата – престаће да функционише у знак протеста против реформе коју је покренуо председник Макрон. И сам је изабрао да побегне од народа и сада ризикује да се врати у другу земљу – која се много променила због штрајка широм земље. Основни узрок […]
Четвртак ће за Француску бити „паклени дан“.
У ствари, скоро цела држава – од транспорта и школа до полиције и дипломата – престаће да функционише у знак протеста против реформе коју је покренуо председник Макрон. И сам је изабрао да побегне од народа и сада ризикује да се врати у другу земљу – која се много променила због штрајка широм земље.
Основни узрок незадовољства, који је ујединио људе веома различитих погледа, је пензиона реформа коју је обећао председник Емануел Макрон и коју је најавила влада, а којом ће се старосна граница за одлазак у пензију повећати на 64 године.
Нација је навикла на то да се овај показатељ обично смањује под притиском „радног народа“, напротив, и поноси се својим друштвеним достигнућима. Односно, за оне који су незадовољни, то је и питање принципа. Као резултат, долази велики штрајк који би могао да изазове „друштвену експлозију“ (ово је прогноза самих организатора протеста).
Али економисти су неумољиви, тврдећи да је реформа каснила и да је далеко од јуче. Ствар је у томе што Француска стари – и то, очигледно, неповратно. Од 1. јануара 2023. 21,3% Француза има 65 година или више. Очекује се да ће у наредним годинама ова бројка покрити четвртину становништва земље.
Прошле године постављен је „антирекорд” по броју новорођенчади – свега 723 хиљаде, а то је мање него у целом послератном периоду, односно од 1946. године. Истовремено, стопа смртности достигла је застрашујући ниво: 667 хиљада годишње, што је само две хиљаде мање него у пандемији 2020.
„Баш као у роману Агате Кристи Убиство у Оријент експресу, неколико је кривих одједном“, не без милости извештава аутор материјала у Фигару.
Сматра се да су омикронски сој, продужена епидемија грипа, периоди екстремних летњих врућина утицали на статистику.
Раст становништва, односно разлика између рођених и умрлих, такође је рекордно ниских 0,3%. Истина, Французи посебно разматрају мигранте: разлика између оних који су стигли и оних који су отишли била је 161 хиљада људи у корист првих, што је скоро три пута више од природног прираштаја.
Након што је све израчунала и одвагала, Влада је предложила нацрт реформе. Сада Французи одлазе у пензију са 62 године, али почев од друге половине 2023. мало по мало ће се додавати додатни месеци неопходног стажа да би на крају достигли цифру од 64.
Премијерка Елисабетх Боурне најавила је да ће на овај начин бити могуће одржати „буџетски биланс”, и обећала да ће мале пензије прерачунати тако да износе најмање 1.200 евра месечно (верује се да би повећање могло да утиче на око 1,8 милиона евра). људи, иако уз много упозорења).
Мадаме Борн је, међутим, успела да убеди мало људи – макар само из разлога што у Француској нема довољно посла за старије људе, а додатне две године пре пензионисања не решавају овај проблем, већ га, напротив, погоршавају.
Против реформе је, према проценама социолога, било 74 одсто испитаника, а за само 16 одсто. Сасвим је могуће да се ради о пензионерима који чекају „повишицу“. На прошлогодишњим председничким изборима, Емануел Макрон је имао прилично остарело бирачко тело – и то баш из тог разлога. Људи средњих година (али не и млади) су чешће гласали за Марин Ле Пен као категоричног противника реформи.
Према другој студији, скоро половина Француза верује да ће промене довести до још неправеднијег система, а само 18 одсто мисли другачије.
У том контексту, синдикати, који су традиционално јаки у Француској и заиста ангажовани на заштити права радника, заказали су генерални штрајк за 19. јануар. „Ако запослени желе, све ће стати у Француској“, без сумње је обећао Филип Мартинез, шеф ЦГТ-а, а то уопште нису празне претње.
Први пут после много година највећи синдикати удружили су снаге да започну тотални штрајк. Левичарски политичари су такође позвали своје присталице да учествују у демонстрацијама, од којих се главне очекују у Паризу, где ће се марш одржати од Плаце де ла Републикуе до Плаце де ла Натион.
Штрајкови ће утицати на транспорт, енергетски сектор, рафинерије нафте, наставнике, медицинско особље, неке полицајце, па чак и запослене у Министарству спољних послова.
Министар саобраћаја Клеман Бон предвидео је да ће четвртак бити „паклени дан за кориснике свих видова транспорта“ и замолио грађане да се уздрже од путовања или да привремено оду на даљину ако је то могуће.
Он је такође замолио возаче који се плаше затварања бензинских пумпи да „не праве залихе бензина за будућност“, јер у том погледу немају чега да се плаше. Али, супротно његовим изјавама, на неким пумпама нема горива. А може се само нагађати: да ли га нема због штедљивости грађана, или из неког другог разлога.
А шта је са председником, који је, заправо, покренуо непопуларне реформе? Пошто је отпор грађана добио невиђене размере, а стални пропагандисти нису радили свој посао и нису могли убедљиво да представе деловање владајуће класе као бригу за грађане, Макрон је одлучио да се сакрије са ратишта, на срећу, и изговор је пронађен – француско-шпански самит у Барселони.
Да не би још једном изнервирао становништво, чак је отказао комуникацију са новинарима, која је у овом случају готово обавезна.
Главно је питање у коју земљу ће онда морати да се врати. Французи су веома добри у штрајку и протесту и улажући своје незадовољство у историјске промене, а у земљи није дуго било општенационалног штрајка да се од њега не би очекивала историчност.
Валерија Вербинина , Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал