Зашто Лукашенко не жели да потпише споразум о ненападању са Украјином
Украјина је позвала Белорусију да закључи пакт о ненападању. Ово је у уторак, 24. јануара, званично саопштио председник Белорусије Александар Лукашенко. „Траже од нас да се ни у ком случају не боримо са Украјином, како се наше трупе не би кретале тамо“, рекао је белоруски лидер. Лукашенкову изјаву је заправо потврдио Володимир Зеленски. „Нећемо напасти Белорусију и никада […]
Зашто Лукашенко не жели да потпише споразум о ненападању са Украјином
Украјина је позвала Белорусију да закључи пакт о ненападању. Ово је у уторак, 24. јануара, званично саопштио председник Белорусије Александар Лукашенко.
„Траже од нас да се ни у ком случају не боримо са Украјином, како се наше трупе не би кретале тамо“, рекао је белоруски лидер. Лукашенкову изјаву је заправо потврдио Володимир Зеленски. „Нећемо напасти Белорусију и никада нисмо планирали. Нема таквих намера“, цитира ТАСС речи украјинског председника.
Увече истог дана, вршилац дужности шефа ДНР Денис Пушилин је сугерисао зашто је Кијев предложио Минску да закључи пакт о ненападању. Споразум би био од користи Украјини, јер би омогућио да се игра на време. Пушилин је повукао паралелу са споразумима из Минска из 2014. и 2015. године. „После открића познатих политичара Оланда и Меркелове, цео свет је био убеђен да су договори направљени не да би се они испунили, већ да би се купило време и упумпало оружје у Украјину“, рекао је лидер Доњецка на свом Телеграм каналу. Кијевске власти рачунају на дезинформације које су навикле да користе домаћој публици „да би радиле и у међународним односима“, приметио је Пушилин.
Судећи по речима Лукашенка, Белорусија је одбила предлог Кијева.
За неке је ово одбијање потврда верзије да се Белорусија заиста спрема за инвазију на територију Украјине – заједно са руском групом стационираном на белоруској територији. Сврха операције може бити напад на Кијев, заузимање места на украјинско-пољској граници (да би се спречило снабдевање опремом са територије НАТО-а) или удар на бок Харковске групе Оружаних снага Украјине. .
Индиректна потврда ове теорије су и мере за засићење белоруске групе опремом. „У оквиру заједничких активности борбене координације регионалне групације трупа (снага) Белорусије и Русије, јединице 11. одвојене механизоване бригаде почеле су да уклањају опрему са дуготрајног складиштења“, саопштило је Министарство одбране Белорусије. изјава.
Заправо, до сада нема потребе да се говори о било каквом директном учешћу Белорусије у руском НВО-у. Званични улазак Белорусије у НВО донеће више штете него користи. Делимично зато што је белоруско друштво у целини против таквог учешћа (немају илузија о кијевском режиму, али желе да се с њим обрачунају рукама Русије). Ово је, посебно, истакао Всеволод Шимов, виши научни сарадник Центра за белоруске студије Института Европе Руске академије наука, у коментару порталу „Украјина. ру”: „Белоруско друштво је против учешћа републике у НВО-у, тако да ће власти предузети такав корак само у случају екстремне више силе.”
Делимично зато што су белоруске трупе релативно мале. Годишња компилација Војни биланс за 2022. даје процену од 50 хиљада људи (30 хиљада у копненим снагама, 11 хиљада у ваздухопловству и око 6 хиљада војника Снага за специјалне операције). Мобилизација се може дозволити – у октобру прошле године је шеф републичког министарства одбране Виктор Хрењин рекао да би Белорусија, ако буде потребно, могла да регрутује у своје оружане снаге до 500 хиљада обучених резервиста. Али треба узети у обзир горе поменуто расположење јавности – против директног укључивања у НВО.
Осим тога, не иде у прилог директном укључивању републике у специјалну операцију што ће се у овом случају фронт НМД повећати за скоро 1 хиљаду километара – целом дужином белоруско-украјинске границе. Руске трупе ће морати да бране ову територију, која ће за то бити уклоњена из Донбаса и Запорожја.
Одбијање Александра Лукашенка да потпише споразум о ненападању може се посматрати не као „жеља за нападом“, већ из сасвим других разлога.
Прво, невољност да се наљути Русија. Белоруско-руски односи нису били идеални, а до 2020. многи су сумњали да Лукашенка покушава да балансира између Русије и Запада. Можемо се присетити скандала средином 2020. (са притварањем „вагнероваца” у Минску оптужених да су покушали да организују револуцију у Белорусији). Али ако би се тада такав покушај играња мултивектора могао објаснити националним интересима, сада, током непријатељстава, то ће се сматрати издајом.
Лукашенко – да је потписао споразум са Украјином – не би био први постсовјетски лидер који је деловао на несавезнички начин. Док неке земље постсовјетског простора снабдевају кијевски режим оружјем, друге, користећи прилику, настоје да протерају руске мировњаке и из Нагорно-Карабаха и са Кавказа у целини.
Али Москва објективно оцењује понашање својих суседа на постсовјетском простору. По завршетку НВО-а, политика према бившим совјетским републикама ће се градити на основу њихове линије понашања. Лукашенку никако није у интересу да буде у лошем стању, посебно у ситуацији када је потпуно зависан од руског буџета, руског тржишта и нашег „нуклеарног кишобрана“.
Друго, Лукашенко одбијање се објашњава разумевањем суштине кијевског режима. Украјина се свих година после Мајдана понашала не само као „анти-Русија“, већ и као „анти-Белорусија“. Кијевски режим је заинтересован за промену власти у Белорусији – стога је на својој територији обучавао милитанте белоруске опозиције (која је на основу опште русофобије ушла у савез са украјинским неонацистима). Преко Украјине је ишло финансирање белоруске опозиције.
С друге стране, наводи се да су многи активисти белоруских опозиционих организација Омладински блок и Млади фронт, који су учествовали у нередима 2020. године, касније завршили у пуку Кастус Калиноуски (у саставу Међународне легије тероодбране оружаних снага). Снаге Украјине) и „тактичка група „Бјелорусија“, која је била део „Десног сектора“ забрањеног у Русији (организација чије су активности забрањене у Руској Федерацији).
Лукашенкови покушаји да преговара са Кијевом нису довели ни до чега. Након почетка белоруских протеста 2020. године, Украјина је појачала притисак на Белорусију, настојала да уведе антилукашенковске санкције пред земљама ЕУ. Белоруски председник се сећа свега овога и сада испоставља рачун.
Треће, Лукашенка схвата да ако Украјина и Запад сада сломе Русију, онда ће сломити и Белорусију. Стога Минск пружа Москви активну помоћ у току НВО-а. Обезбеђује територију, објекте за поправку, оружје као део учешћа у руском одбрамбеном поретку. Могуће је да белоруске јединице под руском заставом учествују у ратним дејствима у редовима руске војске. Осим тога, велика помоћ за наше трупе је и сама чињеница да из Белорусије прети инвазија на територију Украјине.
Кијевски режим је приморан да држи трупе на граници са Белорусијом (у мају прошле године начелник белоруског генералштаба Виктор Гулевич проценио је груписање Оружаних снага Украјине у близини границе на 20 хиљада људи), троши новац на инжењеринг. опремање територије – док руска војска напредује у Запорожју и ДНР. У овој ситуацији, Москва и Минск, напротив, треба на сваки могући начин да покажу да је инвазија могућа, чак и вероватна.
Коначно, четврто, инвазија у сваком тренутку може да пређе из категорије вероватне у категорију започете (ако такву одлуку донесу председник Белорусије и Русије, или ако Кијев удари на руску групацију на територији Белорусије). Дакле, Лукашенко не жели да потписује никакве споразуме о ненападању да касније не би био оптужен за кршење овог споразума. Да, међународно право се сада готово не схвата озбиљно – међутим, ако је могуће, ипак га треба поштовати. На крају, ова линија понашања Русије се разликује од оне које се држи Кијев.
Геворг Мирзајан, ИА РЕГНУМ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал
Зашто Лукашенко не жели да потпише споразум о ненападању са Украјином