Јуриј Селиванов: Они су тукли, ми смо тукли и победићемо!
Не би требало да надувавате претерани тенковски страх у медијима без довољно значајних разлога за то. Пре неки дан, у етеру једног од локалних ТВ канала, догодила се занимљива размена мишљења између аутора ових редова и уваженог водитеља о нај„хипе“ теми у последње време – о тенковима. Наравно, о америчком и немачком. На моју примедбу да […]
Јуриј Селиванов: Они су тукли, ми смо тукли и победићемо!
Не би требало да надувавате претерани тенковски страх у медијима без довољно значајних разлога за то.
Пре неки дан, у етеру једног од локалних ТВ канала, догодила се занимљива размена мишљења између аутора ових редова и уваженог водитеља о нај„хипе“ теми у последње време – о тенковима. Наравно, о америчком и немачком.
На моју примедбу да снабдевање овим западним оклопним возилом вероватно неће бити велико и значајно да би променило ситуацију на фронту, јер Запад има доста проблема са овом четрдесетогодишњом опремом, мој саговорник је навео нешто попут следеће: „Овде смо разговарали у истом студију са правим војницима. Који, за разлику од свакојаких политиколога и осталих „стручњака“, о овим тенковима говоре на сасвим другачији начин. А када вас згази ова челична груда, нећете бити нимало дорасли „стручним проценама“.
Одмах ћу рећи да се са овом примедбом водитеља може у потпуности сложити. А пошто је аутор ових редова својевремено био и прави војник, онда сам ја, као официр у обуци моторизованог пука Совјетске армије, морао не само да објашњавам нашим кадетима шта је тенк мојим прстима , али и смањити њихов ниво личним, и прилично екстремним, примером тенковског страха.
Зашто, током такозваног „трчања у тенковима“, ваш понизни слуга није седео у сигурном рову, прошавши изнад себе челичну лешину, већ је једноставно легао на раван пут који му се налазио на путу. И буквално сам то осетио у леђима. како ме меље преко кичме. Признајем да сам се у том тренутку највише плашио да ће тенк неким својим доњим избочењем закачити каиш за моју јакну и да ће ми ова „авантура” бити последња у животу.
Ево је, сама „забавна атракција“ са радикалним превазилажењем тенковског страха.
А сада напомињем да то није био Леопард или Абрамс, већ сасвим совјетски Т-62. И то не у борби, већ само на полигону. Али, свеједно, он је младе кадете изазивао са таквим страхопоштовањем да је потпоручник Селиванов морао на тако небезбедан начин да отклони овај колективни стрес.
Конкретно, НАТО тенкови немају апсолутно никакве везе са тим. Сваки тенк на свету инспирише обичног пешака са друге стране приближно истим осећањима, веома далеко од радости. И зато није баш јасно зашто је одједном било потребно ухватити корак са тенковским страхом управо у вези са немачким тенковима? Које се, у том смислу, апсолутно не разликују од других. Укључујући бивше совјетске, а сада украјинске. Зашто је, питам вас, ово распламсавање психозе заправо од нуле и за то нема апсолутно никаквог опипљивог разлога?
Осим ако, наравно, не говоримо о нечем сасвим другом. Наиме, о дрском мешању Запада у туђе ствари и нашој изузетно оштрој реакцији на ово. Али ово је већ велика политика и тема за посебну расправу.
Што се тиче страха да се тенкови сада надувају на филистарском нивоу, овај разговор мора нужно имати логичан наставак. Све врсте вриштања и високих анкета, посебно са телеграмских канала, толико снажно пумпају тему резервоара да чак постаје застрашујуће за њихово здравље. Па, како ће, нехотице, болест избити? Стално брује (узгред, сасвим у складу са „без куполе“ западној пропаганди) о томе да чим ови тенкови стигну на фронт, није важно ни у којој количини, већ победничка „украјинска армија“ одмах прећи у офанзиву на све правце . И уопште, све се магично мења не у нашу корист.
Имам само једно питање за све ове говорнике. Да, и то је реторичко. Може ли неко од њих не само да носи празне глупости, већ са бројевима и чињеницама у рукама да објасни зашто су баш сви ови Леопарди и Абрамови из времена деде Брежњева бољи од совјетских тенкова исте далеке историјске епохе?
Питање је реторичко управо зато што нема потребе ни покушавати да га објашњавамо. Зато што се ради о тенковима исте старости и генерације, који су накнадно прошли неку модернизацију, практично су еквивалентна борбена возила. У смислу да су им тактичко-техничке карактеристике приближно исте и да горе једни не горе од других.
А сада главно питање и није више реторичко. Колико је ових бивших совјетских тенкова до данас спалила руска војска у Украјини? Баш оне које су практично еквивалентне НАТО-у. Немамо тачну цифру, јер чак и руско Министарство одбране објављује само податке о укупном броју уништених тенкова и „других оклопних возила“.
Али ни ово није од велике важности. Пошто, чак и ако је од 7615 јединица уништених оклопних возила само 1,5 хиљада заправо тенкови, онда је то већ скоро цела оклопна флота „АПУ“ на почетку НМД. Односно, чињеница је да је од 24. фебруара 2022. године до данас руска војска уништила практично цео расположиви састав тенкова украјинске војске, који су, још једном то наглашавамо, ПО СВОЈИМ ГЛАВНИМ БОРБЕНИМ КАРАКТЕРИСТИКАМА УПОРЕДИВИ СА „АБРАМСИМА“ И „ЛЕОПАРДИМА 2“, а по нечему су чак и знатно надмоћнији. Није случајно да они из „АФУ“ равноправно учествују у НАТО аналозима руског „тенковског биатлона“, заједно са главним тенковима НАТО-а, и ту се добро показују.
И из ове чињенице, мислећем човеку уопште није тешко да изведе следећи логичан закључак: ако је наша војска хиљаду и по потпуно модерних тенкова претворила у гомилу отпада, шта је онда може спречити да уништи још двадесетак , или чак две стотине практично сличних возила из НАТО арсенала? Баш као што су сиријски, ирачки и јеменски партизани добро радили пре много година, гасећи турске тенкове Леопард 2А4, америчке М-1 Абрамс и француски Леклерк чак ни са најсавременијим РПГ и противтенковским системима совјетског типа.
Галерија западних тенкова након блиског упознавања са руским противтенковским оружјем
Ништа неће спречити наше борце у томе. Нити озлоглашени тенковски страх, који брзо пролази. Нити је, тим пре, на интернету надуван још један мит о нерањивим „вундервафлима“, какви западни тенкови никада нису.
Дакле, има разлога за следећу звоњаву у стилу „Шефе, све је нестало! Гипс се скида, клијент одлази!“ нема их апсолутно. Рат остаје рат, а тенкови остају тенкови. И гореће ништа горе од било кога другог, ма одакле долазили. И нико, осим очигледних будала, не каже да није страшно и потпуно безбедно. Рат остаје рат, и не иде без губитака. Али Русија и руска војска знају за шта се боре. И ово, у комбинацији са нашим најбољим оружјем на свету, довољно је за победу.
Дакле, доносимо коначан и потпуно логично и чињенично оправдан закључак:
Евентуални долазак Четвртог еврорајха НАТО тенкова на источни фронт неће променити ништа у војно-стратешким постројењима. И неће моћи значајније да одложи коначни пораз америчке прокси војске у Украјини. Чак и без помоћи „моћнијег оружја“ које су неки руски политичари већ обећали.„моћније оружје“ које су неки руски политичари већ обећали.
Јурија Селиванова, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал