Боцан-Харченко: Србија зна да се одупре притисцима
Амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко изјавио је данас да је његова земља свесна притисака на Србију да уведе санкције Руској Федерацији, али да је Србија кроз историју показала да зна да се одупре притисцима. После церемоније одавања поште и полагања венаца на гроб руског дипломате Николаја Хартвига, изасланика у Београду последњих година пред избијање […]
Боцан-Харченко: Србија зна да се одупре притисцима
Амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко изјавио је данас да је његова земља свесна притисака на Србију да уведе санкције Руској Федерацији, али да је Србија кроз историју показала да зна да се одупре притисцима.
После церемоније одавања поште и полагања венаца на гроб руског дипломате Николаја Хартвига, изасланика у Београду последњих година пред избијање Првог светског рата, а поводом обележавања Дана дипломата Русије, Боцан-Харченко је рекао да је Србија пример да његова земља није сама и изолована.
Он је изразио наду да ће две земље наставити да унапређују билатералне односе.
Обележавајући Дан дипломата Русије, 10. фебруар, када је 1802. створено Министарство иностраних послова, представници амбасаде Русије, са амбасадором Александром Боцан-Харченком на челу, положили су венце на гроб царског посланика на српском двору Николаја Хартвига.
У време јулске кризе после Сарајевског атентата, Николај Хартвиг се залагао да се смање тензије између Аустроугарске и Србије, а са друге стране, настојао је да у Петрограду обезбеди подршку Србији, како не би остала сама у евентуалном ратном сукобу.
У тим напорима зауставила га је изненадна смрт у аустроугарском посланству у Београду. Због ове чињенице касније је настала изрека да је Хартвиг био прва жртва Првог светског рата.
За разлику од Хатртвига, који је знао да у корист Србије повлачи потезе мимо официјалне политике Петербурга, отправник послова Аустроугарске Владимир Гизл фон Гизлинген доследно је следио антисрпску политику Беча. Непосредно након Сарајевског атентата, бечка ратна струја, уз помоћ штампе, почела је да преноси гласове да иза убиства Франца Фердинанда стоје официјална Србија и Русија. Бечки „Рајхспост“ је писао да Хартвиг није хтео да на згради руског посланства спусти заставу на пола копља и да је увече на дан атентата приредио славље.
Иако нарушеног здравља, исте вечери када се барон Гизл вратио из Беча (где је учествовао у изради ултиматума), Хартвиг тражи хитан пријем, не би ли добио одговор на питање шта ће Аустроугарска учинити са Србијом после Сарајевског атентата.
Саветник аустроугарског посланства Шторк, са ким је Хартвиг разговарао тражећи сусрет са бароном Гизлом, овако је прокоментарисао Хартвигов позив:
„Хартвиг више не може да спречи оно што сада мора да избије! Да! Хартвиг би хтео да добије у времену док се Србија потпуно не опорави од свих губитака у Балканском рату и док се поново не обнови балкански савез. Разуме се да ми то не смемо дозволити. Морамо на сваки начин искористити ову аферу да дође до рата.“
Већ на самом почетку састанка, током разговора у згради аустроугарског посланства, Хартвиг доживљава срчани удар и умире.