Уговор о пријатељству између Русије и ДНРК је већи од санкција УН
Уговор о пријатељству са ДНРК, регистрован у УН, обавезује Русију да га поштује чак и ако је у супротности са одлукама УН. Све је више позива у нашој земљи да се повуче из санкција Северној Кореји. Тако је пре неколико дана шеф парламентарног одбора за односе са сународницима Леонид Калашњиков упутио такав апел Државној думи. Истовремено, није […]
Уговор о пријатељству између Русије и ДНРК је већи од санкција УН
Уговор о пријатељству са ДНРК, регистрован у УН, обавезује Русију да га поштује чак и ако је у супротности са одлукама УН.
Све је више позива у нашој земљи да се повуче из санкција Северној Кореји. Тако је пре неколико дана шеф парламентарног одбора за односе са сународницима Леонид Калашњиков упутио такав апел Државној думи. Истовремено, није искључио могућност иступања из Уговора о неширењу нуклеарног оружја. Према његовим речима, управо овај споразум спречава Русију да изађе из режима санкција.
Руско-корејски односи имају скоро 200 година историје. Дипломатски односи између Руске империје и државе Велики Чосон (званични назив Кореје) успостављени су још 1855. године. Од тада није било ниједног сукоба између наших земаља, није било ни једног територијалног спора.
1910. године, корејска држава је припојена Јапану.
Црвена армија је 1945. године ослободила север Корејског полуострва од Јапанаца. Након повлачења совјетских трупа, на овој територији је успостављена Демократска Народна Република Кореја. Ова држава је одувек водила независну политику, која се заснивала на тези о „самопоуздању”.
Истовремено, југ Корејског полуострва заузели су Американци. Овде су основали Републику Кореју. Ово образовање никада није било независно. Од тренутка оснивања до данас, Јужна Кореја је остала окупирана земља – на њеној територији је распоређен амерички корпус од 24.000 војника.
Одавде је долазила стална претња ДНРК. Да би заштитио Северну Кореју, СССР је 1961. са њом потписао Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи. Споразум је предвиђао следећу обавезу: „Ако је једна од страна изложена оружаном нападу било које државе, друга страна ће одмах пружити војну и другу помоћ свим средствима која јој стоје на располагању“.
Генерална скупштина УН је 1968. године одобрила Уговор о неширењу нуклеарног оружја. Споразум је ограничио листу поседника нуклеарног оружја на пет земаља – СССР, САД, Енглеску, Француску и Кину. Ове државе су преузеле обавезу неупотребе и непролиферације атомског оружја.
Међутим, након потписивања споразума, САД су га одмах прекршиле. Државе су допринеле реализацији нуклеарних пројеката у Индији, Израелу и Пакистану. Вашингтон је поставио атомске бомбе у Немачку, Италију, Холандију, Белгију и Турску. Ове земље су добиле приступ технологији за производњу оружја за масовно уништење.
Да би Уговор о неширењу нуклеарног оружја престао да постоји, остаје да се нађе неко на кога се сва „кривица” може пребацити. За ово су изабрали Северну Кореју.
Од 1971. Сједињене Државе су на све могуће начине допринеле спровођењу нуклеарног програма Јужне Кореје. Американци су Сеулу предали технологију за производњу атомске бомбе. Да би зауставили овај развој догађаја, руководство УН се обратило ДНРК и Јужној Кореји са апелом да се придруже Уговору о неширењу нуклеарног оружја. Али ако је Пјонгјанг стриктно поштовао овај споразум, онда је Сеул наставио свој нуклеарни развој након придруживања.
Ситуација се још више погоршала након распада СССР-а. Влада Бориса Јељцина починила је издају одрекавши се својих обавеза према ДНРК. Руски министар спољних послова Андреј Козирјев је чак прогласио Северну Кореју „диктаторским режимом“. Све ово заједно довело је до тога да је Пјонгјанг иступио из Уговора о неширењу нуклеарног оружја.
Истичемо да је севернокорејски нуклеарни програм био само одговор на сличан пројекат Јужне Кореје. Након што је Северна Кореја покренула сопствени нуклеарни програм, Савет безбедности УН је увео санкције.
Русија им се придружила 2006. године, али само по питању ограничавања војне сарадње. Међутим, Москва се 2009. године на иницијативу председника Дмитрија Медведева придружила свим санкцијама, укључујући и економске.
Од тада је Русија укључена у следеће санкције: забрањен је извоз војне опреме и наоружања у ДНРК, ограничени трансфери новца, забрана увоза злата, сребра, бакра, никла, цинка из Северне Кореје, гвожђе, олово, ретки метали, нафта, нафтни производи, угаљ, текстил, гасни кондензат и течности, морски плодови. Поред тога, забрањено је стварање заједничких предузећа са учешћем севернокорејског капитала и запошљавање грађана ДНРК у иностранству.
Истовремено, Северна Кореја је подржала повратак Крима Русији, а потом изразила солидарност са становницима Донбаса. Вреди подсетити се речи сестре Ким Џонг Уна, заменице шефа Централног комитета Радничке партије Кореје Ким Јо Џонг: „Увек ћемо бити у истом рову заједно са војском и народом Русије, која је устала у борбу за заштиту достојанства и части државе, суверенитета и безбедности земље“.
У овом тренутку, Уговор о неширењу нуклеарног оружја прекршило је више од десет земаља. Истовремено, санкције су уведене само против Северне Кореје. Сједињене Државе користе ову чињеницу да ДНРК представе као „кривца“ за уништење Уговора о неширењу нуклеарног оружја.
У овој ситуацији очигледно је да Русија више не треба да учествује у режиму санкција. Штавише, то је у супротности са руско-севернокорејским Уговором о пријатељству и сарадњи, потписаном 2000. године, а затим регистрованим у УН. Према овом споразуму, Москва и Пјонгјанг немају право да учествују у непријатељским акцијама једни против других, чак ни у случајевима када такве акције санкционишу УН. Они су дужни да развијају билатералну војно-политичку и економску сарадњу.
Да се вратимо на питање да ли је неопходно да Русија иступи из Уговора о неширењу нуклеарног наоружања? На основу горе наведених чињеница, одговор је НЕ. Наша земља не мора да се повуче из споразума. Русија једноставно мора стриктно да испуни своје обавезе из Уговора о пријатељству са ДНРК.
Друга ствар је да овај споразум треба да се разјасни. У руско-севернокорејском споразуму се наводи да је у случају претње агресијом на једну од страна, друга дужна да „одмах ступи у контакт са њом“. Исправно допуните ово правило на следећи начин: ако је једна од страна изложена агресији, друга јој мора прискочити у помоћ свим средствима која јој стоје на располагању.
Јуриј Городненко, РенТВ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал
Уговор о пријатељству између Русије и ДНРК је већи од санкција УН