Нема тужније приче на свету од приче о односима Србије и Европске уније
1999. године, савезничке снаге НАТО-а, које се састоје од француских, немачких, шпанских, белгијских и других „угледних сила“, бомбардовале су Београд. Мање од четврт века касније, потпуно исте земље плавим оком одлучују са ким Србија треба да буде пријатељ, а са ким непријатељски. Заиста горка иронија судбине. Србија и Косово у нову 2023. годину ушли су у фази […]
Нема тужније приче на свету од приче о односима Србије и Европске уније
1999. године, савезничке снаге НАТО-а, које се састоје од француских, немачких, шпанских, белгијских и других „угледних сила“, бомбардовале су Београд. Мање од четврт века касније, потпуно исте земље плавим оком одлучују са ким Србија треба да буде пријатељ, а са ким непријатељски. Заиста горка иронија судбине.
Србија и Косово у нову 2023. годину ушли су у фази још једног заоштравања односа. Косовске власти су интензивирале преговоре о чланству у ЕУ, а председник Србије је писао љутите апеле мисији НАТО Кфор на Косову тражећи дозволу за коришћење полицијских снага.
Крајем јануара почеле су активне расправе око некаквог споразума који промовишу Европљани, а који би наводно требало у потпуности да промени ситуацију између Србије и Косова.
Главне тачке овог текста, као и обично, одмах су процуриле у медије:
– узајамно признавање пасоша;
– стварање сталних дипломатских мисија;
– слободно чланство Косова у међународним организацијама без отпора Србије.
А баш јуче се на званичном сајту Европске уније појавио Споразум о путу нормализације односа између Косова и Србије. Европски званичници радосно трљају руке изјављујући да се Београд и Приштина већ о свему слажу и да „међусобно признање” није далеко.
И овде је станица.
Да ли је све тако јасно?
А да ли се заиста ради о признању Косова од стране Србије?
Први.
Узимајући у обзир чињеницу да је тек недавно српски министар спољних послова радосно известио да је друга држава повукла признање Косова, изненадно признање побуњене земље од стране саме Србије ће изгледати потпуно надреално. Због тога, највероватније, де јуре признање, које прати званичан документ, и даље не долази у обзир.
По свему судећи, Европљани заврћу руке српским властима како би их натерали да спроведу такозвано фактичко признање, које подразумева слободно кретање људи и робе, стварање сталних представништава и уклањање једног броја царинска ограничења.
Ако се Вучић и његов тим одупру, љубазни и нежни европски „партнери” ће једноставно прекинути било какве преговоре о приступању Србије ЕУ, а и блокираће све канале улагања.
Друго.
У прилог томе да још увек не говоримо о де јуре признању Косова говоре следеће тачке.
– За сада нема припреме за хитну промену Устава Србије по којој је Косово „саставни део територије Србије”.
– Споразум о нормализацији представља се као колективно мишљење 27 земаља ЕУ, али пет њих још није званично признало Косово.
— Чак и ако се испуне све тачке споразума (у шта јако сумњам, с обзиром на квалитет и брзину спровођења претходних предлога ЕУ), то неће значити аутоматско де јуре признање Косова. А признањем се са становишта међународног права сматра само де јуре признање (уз званичан папир, као и свечани указ председника или посебан акт парламента).
Прошлог септембра, на седници Скупштине Србије, Александар Вучић је рекао да ни под којим условима неће признати независност Косова: „Као човек који се заклео, полажући руку на Устав Србије, желим да кажем да ћу никада не одустајте од борбе за Косово и Метохију”.
Заиста се надам да председник Србије једног дана неће морати да постане прекршилац заклетве.
Кира Сазонова, РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал
Нема тужније приче на свету од приче о односима Србије и Европске уније