Српска власт и украјинска црна листа

Десило се, дакле, да су званичне украјинске власти ставиле на „посебну црну листу“ осам држављана Републике Србије. Ово није први пут да су се имена држављана Републике Србије нашла на некој „листи“ Украјине. У почетку, непосредно после референдума на Криму, на сличну „листу“ су стављани сви за које су власти из Кијева на било који начин сазнале да су боравили на Криму. Макар и туристички. Неколико српских новинара и уметника је тако завршило са „јавном опоменом“, која значи и забрану уласка на територију Украјине. Међутим, последњи пример се разликује по томе, што се ради о новој акцији званичног Кијева. Нова акција је уперена против оних који долазе у званичне посете Криму и срећу се са представницима извршних и законодавних власти Републике Крим. То се третира као „криминална делатност“ и за овакве поступке је предвиђена казна у висини од 5 до 8 година затвора. Цела прича се, елем, не завршава са једноставним забрањивањем уласка на територију Украјине. Што се осам држављана Србије тиче, за ову анализу и закључак је мање битно да се ради о представницима ДСС и Двери који су боравили у службеној посети Севастопољу и Симферопољу. Мада, треба подвући да се њихова имена налазе на „посебној црној листи“ на којој су и имена политичара из још неколико земаља, а који су такође били у званичној посети Криму. Против Силвија Берлусконија је оптужница већ подигнута, а у руским медијима постоји велика заинтересованост за овај случај. Украјина се, очигледно определила за покушај вршења притиска на све политичаре који би желели да посете Крим. Њихове мере, до сада предузимане против новинара, научника или уметника су немогуће. Шта тиме Украјина добија? На Криму се већ организују озбиљне и посећене научне конференције. Да ли ико у Кијеву мисли да ће својим потезима спречити да научници из целог света долазе на њих? Или да ће спречити пословне људе да долазе на Крим и уговарају послове? И то у тренутку када Русија инвестира десетине милијарди долара на полуострво. У Кијеву су, све су прилике, ово схватили, па се концентришу на покушај политичке изолације Крима и спречавање успостављања било какве међународне сарадње кримских власти. Отуда пооштрени закони и подизање оптужница. Иначе, власт у Кијеву је потпуно застранила када се ради о утврђивању нових кривичних дела и прописивању санкција. Толико, да у појединим елементима све подсећа на Немачку из друге половине тридесетих година. Тако је, на пример, једним од последњих закона утврђено да ће са 3 до 5 година затвора бити кажњени сви који промовишу симболе совјетске прошлости. Ношење георгијевске ленте је законом забрањено и због тога се може завршити у затвору. Али, ношење нацистичких униформи и махање заставама на којима су „свастике“-није законом забрањено. Ипак, „српски случај“ је посебан и он се разликује од случаја Силвија Берлусконија. За Србију случај њених грађана представља велику политичку потешкоћу. Зашто? Са једне стране, уколико српска власт буде игнорисала овај случај и настави да брани став о поштовању територијалног интегритета Украјине са Кримом у њеном саставу, отвориће се питање: зашто је Србији битнији територијални интегритет Украјине од сопственог? На Косово и Метохију улази ко како хоће. Чак су и потписани споразуми који уређују прелазак административне линије (и Албанци и ЕУ одавно тумаче слово тог споразума као прелазак „државне границе“). Ако српске власти прихватају да Украјина оваквим механизмима брани своју територијалну целовитост, зашто онда и оне не установе исти принцип? Са друге стране, уколико се заузму за држављане Републике Србије и предузму било какав корак у том смеру, шаље се недвосмислена порука да Србија прихвата резултате референдума на Криму и сматра ову територију као саставни део Руске Федерације. Шта год да покушају да објасне, то ће тако бити схваћено и у Кијеву, и у Москви, и у Бриселу, и у Вашингтону. Ради се, пре свега, о слању политичке поруке, правно-формална димензија ће ту бити у другом плану. Наравно, у одређеној мери је све ово узроковало постављање западних центара моћи. Док се на Србију вршио притисак да попушта на Косову и Метохији и улази у разне аранжмане са Приштином, дотле се званични Кијев подстиче на предузимање све оштријих акција. Ипак, то што западне земље врше притисак је једно. Није се од стране три српске владе морало пристајати на све. Интереси Србије су морали бити брањени одлучније и свеобухватније. Овако, доспели смо у невероватну позицију. Толико апсурдну, да Србија неће пружити никакву помоћ својим грађанима због наводног нарушавања територијалног интегритета Украјине, док ће са добродошлицом дочекивати све оне који нарушавају територијални интегритет Србије. Неки од тих, попут Тонија Блера, ће чак бити дочекивани и са црвеним тепихом. Очигледно, оваквим постављањем се и није другде могло стићи. Осим до утврђивања политике апсурда као концепта којим се руководимо. Ако цео овај случај може бити од неке користи, онда је то најпре у схватању да се са политиком апсурда мора завршити.