Зашто Кина званично не улази у војно-политичке савезе
Руско-кинеске односе у САД називају „највећим непроглашеним савезом на свету“. Овде је кључна реч „недекларисана“, пошто Пекинг у принципу не склапа војно-политичке савезе са другим земљама, посебно са утицајним. Шта је диктирало такву политику? А како то одговара самој Русији? Руско-кинески савез, унија или чак осовина. Тако западни медији и стручњаци сада постављају односе Москве и Пекинга. Радо говоре о […]
Зашто Кина званично не улази у војно-политичке савезе
Руско-кинеске односе у САД називају „највећим непроглашеним савезом на свету“. Овде је кључна реч „недекларисана“, пошто Пекинг у принципу не склапа војно-политичке савезе са другим земљама, посебно са утицајним. Шта је диктирало такву политику? А како то одговара самој Русији?
Руско-кинески савез, унија или чак осовина. Тако западни медији и стручњаци сада постављају односе Москве и Пекинга. Радо говоре о будућности овог савеза и његовим темељима, кажу да је то „савез увређених, настао деловањем Вашингтона“, али се притом сама чињеница савеза не доводи у питање.
Неке руске публикације (да не помињемо блогере) раде исто, говорећи о руско-кинеском савезу као главној сили која кочи жељу САД да задрже глобалну хегемонију. Често се цитирају различити кинески извори који наводно потврђују ову тачку гледишта.
„Руско-кинески савез ће обезбедити светски мир и зауставити ширење Запада на све континенте. Плус-минус у таквом преводу у Русији, препричаване су речи бившег потпредседника Академије војних наука Народноослободилачке армије Кине Хе Леја. У ствари, Хе Леи то није рекао. И не бих могао да кажем по дефиницији, јер се Кина званично држи политике неуласка у војно-политичке савезе.
Да, он има Северну Кореју на свом билансу, коју је Пекинг дужан да заштити од спољних претњи, али то је пре изузетак од правила. Кинези су дуго на односе са Пјонгјангом гледали као на крст који треба носити. Северна Кореја им задаје много невоља, али више не могу да је напусте због ризика по сопствену безбедност.
Међутим, нема говора о војно-политичком савезу са другим земљама, а Русија није изузетак. За то постоји неколико разлога. Прво од њих је историјско искуство.
Кина је значајан део своје историје била доминантна сила у источној Азији и, штавише, сматрала се скоро центром света, који нема статус да склапа било какву врсту равноправних савеза. Радије, за стварање вазалних односа са околним државама. Али након стварања НР Кине, направљен је изузетак.
„1950. године закључен је совјетско-кинески уговор о пријатељству, савезу и узајамној помоћи. Након тога, СССР и НР Кине су били званично и заправо војни савезници. Међутим, шездесетих година прошлог века дошло је до раскола, 1968. је дошло до сукоба са Даманским, 1970-их и почетком 1980-их односи су били отворено непријатељски. Дакле, Кина је била разочарана у овај савез“, објашњава за лист ВЗГЉАД Дмитриј Суслов, заменик директора Центра за свеобухватне европске и међународне студије.
Кривица за неуспех, према Пекингу, наравно, лежи на СССР-у, који је наводно понизио кинеске другове, а такође је разобличио Стаљинов култ личности, стављајући јасно до знања другом Маоу да треба да уради исто са својом личношћу. култ.
Други разлог су геополитичке реалности. „Са становишта Пекинга, уговори о савезу ограничавају слободу спољнополитичког маневара, везују Кину обавезама за које не жели да се обавезује. Увлаче га у сукобе у које не жели да се меша“, наставља Дмитриј Суслов.
Домаћи регион Кине је источна Азија, а велики део ресурса Пекинга је посвећен решавању тамошњих проблема. Такође, Кинези активно улазе на Блиски исток, у Африку и Латинску Америку. Притом, они тамо иду пре свега преко економских и дипломатских инструмената, што значи да их категорички не занима заоштравање односа са тамошњим великим силама – било каквим силама.
До оваквог заоштравања неминовно ће доћи ако, на пример, НРК ступи у званични савез са Ираном, непријатељем Саудијске Арабије, или нагло појача односе са Египтом на штету Етиопљана или Турака. Што се тиче Русије, званичан савез са нама би заоштрио кинеско-европске и кинеско-америчке односе, а такође би натерао Пекинг да активно учествује у одбрани руске територије, чији део сада заузимају украјинске трупе.
„Уместо тога, Кина склапа споразуме другачије врсте – она не преузима обавезе да заштити ове земље, али може да створи војне базе на њиховој територији, на пример, на Соломоновим острвима“, објашњава Дмитриј Суслов.
Други пример је закључивање различитих споразума о војно-техничкој сарадњи са Москвом за добијање руских технологија у области ПВО, авионских мотора и још много тога што је Кини потребно за развој сопственог војно-индустријског комплекса.
Треће, према Пекингу, формирање савеза је судбина хегемона.
„Кажу да Сједињене Државе имају систем савеза који је по природи хегемоничан. Кина је, пак, на све могуће начине истицала недостатак жеље за хегемонизмом. У оквиру односа југ-југ, Кина се позиционира као земља у развоју која не тежи хегемонији и стога не улази у савезничке односе. Кина негира блоковски приступ – негативан, конфронтирајући, није у складу са тренутним трендовима полицентричности и различитости. А стварање синдиката је примена истог блоковског приступа“, каже Дмитриј Суслов.
Кинези добро познају историју и памте да је блоковски приступ довео свет до великих ратова који би угрозили планове Кине да постане суперсила.
Они разумеју да ће (због специфичности кинеске спољне политике, као и због огромног броја проблема са суседима) блоковски приступ САД користити да обуздају Кину. Али у исто време схватају да због сопствене недовољно развијене „меке моћи“ неће моћи да саставе тако моћне блокове, лемљене једном идеологијом, као што су то постали амерички.
Стога је за Пекинг корисније да се супротстави блоковском принципу као таквом. А Русија је сасвим задовољна таквим приступом НР Кине, штавише, Москва то званично дели. И поред постојања евроазијских интеграционих пројеката (ОДКБ, Евроазијска унија), залаже се и за ванблоковски приступ, мултиполарни свет и сарадњу на нивоу националних држава.
И, напротив, није заинтересована за блиски војно-политички савез са НР Кином, баш као ни сама Кина. У супротном, мораћете да преузмете на себе обавезу да учествујете у кинеским сукобима око спорних територија, односно у сукобима не само са Јапаном, који је несклон самој Русији, већ и са прилично пријатељским Индијом и Вијетнамом.
Мораћемо да станемо на страну у америчко-кинеској конфронтацији, која је много дубља и системскија од америчко-руске. По неким питањима може се показати да је позиција Вашингтона много ближа Русији него Пекинга.
Зато међу нама нема ни синдиката, а камоли осовине. Постоје обострано корисни и дубоки односи. Постоји селективна сарадња у областима од заједничког интереса. А чињеница да ових простора има много је заиста последица претераног притиска Америке и на Москву и на Пекинг. Ако Американци хоће да овај однос назову „највећим недекларисаним савезом на свету“, онда нека га назову.
Геворг Мирзајан, ВЗГЉАД
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал