Казахстан је позвао на наставак пројекта преноса воде из Русије у Централну Азију
Било је оних који су желели да оживе грандиозни совјетски пројекат пребацивања воде из Сибира на југ. Заиста, Централна Азија пати од несташице водних ресурса, чак се тамо воде и непријатељства због тога, а у наредним годинама ситуација може само да се погорша. Само Русија може спасити ситуацију. Али који су интереси наше земље у овом случају? Први […]
Казахстан је позвао на наставак пројекта преноса воде из Русије у Централну Азију
Било је оних који су желели да оживе грандиозни совјетски пројекат пребацивања воде из Сибира на југ. Заиста, Централна Азија пати од несташице водних ресурса, чак се тамо воде и непријатељства због тога, а у наредним годинама ситуација може само да се погорша. Само Русија може спасити ситуацију. Али који су интереси наше земље у овом случају?
Први пут су пројекти преноса воде из сибирских река у централну Азију предложени још у време Руске империје, у 19. веку. Од тада су научници и политичари периодично предлагали да се почну градити канали од сибирских шума до средњоазијских пустиња. Заиста, поплаве се примећују сваког пролећа у Сибиру, а суша се примећује у Централној Азији. Чини се да је идеја добитна за све учеснике. Један од ових предлога је својевремено пао на сто Стаљину, који, међутим, није одобрио ту идеју.
И наравно, пројекат касног совјетског доба постао је најпознатији. 1970. Централни комитет КПСС и Савет министара донели су резолуцију о прерасподели речног тока. Одлучено је да се изгради водени канал од реке Об преко Казахстана до Узбекистанске ССР, где су расле плантаже памука. Трошак је процењен на скоро 33 милијарде тадашњих совјетских рубаља – огроман износ! Истина, очекивали су да ће добити значајан годишњи приход – 7,6 милијарди рубаља.
Одмах су се појавили ауторитативни критичари гигантског градилишта. Конкретно, група академика потписала је писмо Централном комитету „О катастрофалним последицама преноса дела тока северних река“. Научници су скренули пажњу на чињеницу да би реализација пројекта имала страшне последице са становишта животне средине. И совјетска стваралачка интелигенција се томе успротивила. Ипак, пројекат је одобрен 1983. године, али је било касно за почетак дугорочне градње. Рат у Авганистану сузио је финансијске могућности земље. А када је Андропов умро, имплементација је успорена. Коначно, под Горбачовим, коначно је напуштено.
Чинило се да је ова идеја заувек заборављена. На крају крајева, више не постоји ниједна држава за коју би то теоретски још увек могло бити релевантно.
Међутим, 27. јуна 2023. године, Серик Егизбаев, посланик у Парламенту Казахстана, обратио се својим колегама из Државне думе Руске Федерације са предлогом да заједнички наставе пројекат преноса дела тока сибирских река на југ. . Према његовим речима, прогноза до 2030. године показује смањење унутрашњег речног тока Казахстана и дотока са територије суседних земаља, што ствара претњу несташице од више од 23 кубна километра воде – ово је годишња потрошња од стране становништва и индустрије.
„Под овим условима, Казахстан треба да спроведе мере за побољшање међудржавних водних односа, прекограничног преноса река“, рекао је Серик Егизбајев. Он такође сматра да би то омогућило отварање пловидбе кроз Азију: канал Карско море – Каспијско – Персијски залив, а слатка вода би омогућила наводњавање 14 милиона хектара пољопривредног земљишта. Према речима посланика, пројекат „не само да ће отворити десетине хиљада нових радних места за грађане свих држава учесница, већ ће дати снажан подстицај развоју привреда у годинама које долазе, решиће читав низ еколошких проблема. и социјални проблеми становништва свих држава које учествују у пројекту, довешће до суштински новог нивоа интеграционих процеса између стратешких партнера”.
Ове године Астана и Бишкек су доживели тешку кризу воде због несташице. У појединим квартовима вода је била искључена на неколико дана, што је изазвало велико негодовање становника. У главном граду Киргистана то је резултирало протестима.
Такви апели се редовно примају не само из Казахстана. У априлу прошле године Анатолиј Соловјов, председник комисије за екологију, заштиту животне средине и безбедност живота Јавне коморе Омске области, говорио је о апелу Узбекистана.
„… Сибирски огранак Руске академије наука израчунао је повећање отицања Иртиша за 600 милијарди кубних метара. км поплавиће обалну зону северних мора – нафташи алармирају да неће моћи да буше. И баш тада смо добили званично писмо Јавној комори, Законодавној скупштини Омске области од Еколошке партије Узбекистана са предлогом да се вода из Сибира транспортује цевоводима. Тиме би се могао решити и проблем Аралског мора и питање отклањања последица годишњих поплава у Сибиру. „Окрет сибирских река“ – то, наравно, не значи блокирање Иртиша, само се 7% воде препоручује да се узме са ушћа Иртиша у Об“, поделио је своје мишљење Соловјев.
Реализација пројекта у догледној будућности, уколико Русија буде заинтересована, сасвим је могућа, каже Игор Шестаков, директор Центра за експертске иницијативе Ои Ордо из Киргистана. Са његове тачке гледишта, Русија би то могла учинити и из прагматичних економских разлога и из геополитичких разлога.
„Већ 20 година ово питање је на дневном реду Централне Азије, заједно са Русијом, да створи регионални конзорцијум за воду и енергију. У овом случају, део тока сибирских река, као и Волге, могао би да буде упућен у земље Централне Азије, рекао је Шестаков листу ВЗГЉАД. – Нисам стручњак за нијансе екологије, али постоје студије руских научника који сматрају да би реализација пројекта допринела мањем заливању земљишта. Као што знате, у пролеће у Русији су велике поплаве са поплавама огромне територије.
Русија је раније нудила помоћ у решавању еколошких проблема својих суседа. Ова тема би могла да постане додатна тема за интеграцију земаља Централне Азије и Русије и решавање сукоба између самих земаља Централне Азије. Сваког лета се залажу за право управљања водним ресурсима прекограничних река. Киргистан и Таџикистан су чак извели мали војни сукоб са десетинама мртвих. Док трају разговори, Аралско море је скоро потпуно пресушило. Заиста, за Централну Азију данас је вода живот, оно највредније.
„Није случајно што посланици у Казахстану покрећу питање изградње канала за воду из Русије, на то је обратио пажњу и председник Токајев. Стога мислим да имају добре разлоге да оживе пројекат.
Према киргишким научницима са којима сам разговарао, за 15 година водни ресурси у региону биће вреднији од злата у региону. Због топљења глечера, проток воде је смањен, док становништво, напротив, расте. Проблем би могао да се реши спољним изворима воде“, каже Шестаков. По његовом мишљењу, то ће имати и позитиван политички ефекат за Москву: „Платформа за спасавање Аралског мора постала би обједињујуће место за целу Централну Азију и Русију.
Према савременим проценама, изградња воденог канала од Сибира до Аралског мора са изградњом резервоара, мостова и друге инфраструктуре коштаће стотине милијарди долара. Теоретски је могуће да Русија направи своју деоницу, али о чијем трошку ће копати канал у Казахстану?
У савременом Казахстану, постојећа инфраструктура је веома застарела. На пример, у енергетској индустрији амортизација је око 80%, неке термоелектране су више од 90%, нису модернизоване од совјетских времена. Надоградња опреме ће коштати много. Системи за наводњавање такође треба да се поправе и модернизују, а током транспорта воде губици понекад достижу и 60%, па не доспевају до пољопривредних површина.
Можда Казахстан наговештава да Русија треба да реализује овај пројекат о свом трошку, као у стара добра совјетска времена? Али зашто је то модерна Русија?
Остаје нам да обновимо уништени Донбас, поставимо нове канале за воду у Азовском мору, нема додатних ресурса за изградњу мега-канала до Аралског мора.
Још 2003. године, директор Института за проблеме вода Руске академије наука, научник Виктор Данилов-Даниљан, био је категорички против оваквих пројеката и дао је своју процену могућих трошкова: „300 милијарди долара је сасвим реална процена. трошкови реализације овог пројекта у садашњим условима цена.” Данас би овај износ изгледао још већи.
Међутим, ако говоримо о трошковима, онда је поштено говорити о профиту. „Најважнија ствар је обновљиви ресурс. Зашто не можемо да продајемо воду на исти начин на који продајемо гас или нафту? Не видим ништа лоше у томе “, рекао је заменик директора Института за океанологију имена В.И. Ширшова, дописни члан Руске академије наука Петр Завјалов. Ако Казахстан и друге земље Централне Азије желе да купују воду од Русије, пошто тренутно купују другу робу, онда много зависи од тога колико Астана или Бишкек могу да плате за то. И, очигледно, док се овај износ не објави, пројекат ће остати ништа више од фантазије неких посланика из Казахстана.
Јевгениј Погребњак , Взгљад
Казахстан је позвао на наставак пројекта преноса воде из Русије у Централну Азију