Француска усред „расног рата“
Полицајац је пуцао и убио 17-годишњег тинејџера – сама ова фраза је запањујућа. Догађај који се догодио у париским предграђима узбуркао је целу Француску и довео до масовних нереда невиђених размера. Паљевине и пљачке захватиле су земљу, напади на полицију. Власти покушавају да заведу ред, али протести се само шире. А све зато што је, како каже један […]
Полицајац је пуцао и убио 17-годишњег тинејџера – сама ова фраза је запањујућа. Догађај који се догодио у париским предграђима узбуркао је целу Француску и довео до масовних нереда невиђених размера.
Паљевине и пљачке захватиле су земљу, напади на полицију. Власти покушавају да заведу ред, али протести се само шире. А све зато што је, како каже један француски политичар, „ово етнички, расни рат“.
Ујутро 27. јуна, полицијска патрола у париском предграђу Нантер приметила је јарко жути аутомобил Мерцедес који је више пута кршио саобраћајна правила. Возач није желео да стане, али се неколико минута касније нашао у малој гужви испред раскрснице, а аутомобил су сустигле патроле на мотоциклима. Један од полицајаца је извадио оружје и захтевао од возача да изађе. Наводно, након краћег разговора, возач је нагазио гас, покушавајући да побегне, а полицајац га је упуцао – готово из непосредне близине.
Неколико метара касније аутомобил је залетео у стуб, на лице места је позвана Хитна помоћ, али напори лекара ништа нису довели – смртно је рањен Наел М., који је возио, стар 17 година. спот. Нантер је затрпан камерама, а убрзо је снимак инцидента већ кружио интернетом, распирујући страсти.
Изјава полиције пре појављивања снимка да је упуцани возач покушао да удари полицију аутомобилом (и самим тим, разуме се, заслужио је своју судбину), не подноси критике. На снимку се јасно види да је полиција стајала са стране аутомобила покојника. Дакле, може се инкриминисати само непослушност представницима власти и покушај бекства – али да се због тога убије са 17 година?
Француске власти су поступиле, чини им се, мудро: с једне стране, покренут је случај због одбијања послушности и могућег покушаја атентата на дежурне службенике реда, с друге стране, покренут је и случај злоупотреба овлашћења од стране полицајца који је за сваки случај приведен. Лоран Нуњез, префект париске полиције, рекао је да ће власти „покушати да расветле све чињенице што је пре могуће“.
„Шта се догодило у ауту? Да ли се полиција осећала угрожено? Шта је возач урадио, зашто је његова реакција била таква? Не знам. Правда ће саслушати све стране, а ми ћемо разумети да ли су ти поступци били оправдани или не.
Није баш јасно како ће правда саслушати убијеног, који сигурно није могао ништа да каже. Међутим, светлост о којој је париски префект говорио заиста је пролила, иако никако на начин на који би то власти желеле. Француска је била у пламену – буквално. Почели су немири.
Гомиле, наоружане петардама и молотовљевим коктелима, почеле су да пале комесаријате, банке, аутомобиле, аутобусе, пљачкају продавнице, нападају полицајце – и што даље, то више. Географија немира ишла је не само изван предграђа Париза, достижући границе Француске. Тренутно се прелила преко граница земље и стигла до Белгије.
У Бриселу је, према Ле Соир-у, приведено 27 особа, од којих су 26 малолетници. У самој Француској, у ноћи са 29. на 30. јун, приведено је 667 особа. Запалили су администрацију у Лилу, покушали да направе барикаде у Марсеју, спалили аутобусе и трамваје у Лиону, опљачкали супермаркет у Нанту, опљачкали продавнице у Паризу, укључујући и центар града у улици Риволи. Немире није избегао ни удаљени прекоокеански департман, острво Реунион, до којег је авионом из метрополе потребно најмање 11 сати.
У Ремсу, где су некада крунисани француски краљеви, непознати људи су напали комесаријат и запалили га, а одатле успели да украду комплете полицијских униформи, а затим се њима размећу, паливши аутомобиле и канте за смеће.
Услед нереда (које француска штампа већ назива „немирима“, што указује на озбиљност ситуације) широм Француске је повређено 249 полицајаца и жандарма. Како је приметио министар унутрашњих послова Жералд Дарманин, „наши полицајци, жандарми и ватрогасци храбро су се ове ноћи одупрли реткој агресији.
Уље на ватру нису долиле само лажи полиције и године жртве. Да би одвратили суграђане од проблема са инфлацијом, поскупљењем и општом атмосфером невоље, локални медији су навикли да надувају некакво кућно убиство. Било би претерано рећи да од овога праве непринципијелну представу, али се, ипак, етар и интернет вешто пуни информативном буком о томе где је жртва последњи пут виђена, ко су јој пријатељи, шта причају, шта причају пријатељи оптуженог, шта кажу родитељи жртве шта каже адвокат окривљеног, и тако све док се тема потпуно не исцрпи.
Сви учесници добијају својих пет минута славе, а мештани заплет за дуге расправе, јер детективска прича, без обзира да ли ју је измислио или написао живот, није узалуд најпопуларнији жанр. Сада је ова обична манипулација медијима већ деловала против власти, јер се убиство Наела показало толико резонантним да је једноставно било немогуће не причати о томе. На крају се све претворило у сукобе који већ превазилазе сличну кризу из 2005. године.
Наравно, оваква ванредна стања су најмоћнији маркер друштвених тензија, а то што су дотле доспеле значи да се власти више не сналазе. Колико год Борел инсистирао да је Европа Рајски врт, демагогија је, као и увек, осмишљена да прикрије право стање ствари. А лежи у томе што се француске власти ревносно претварају да нема ни неконтролисаног прилива миграната, ни етничког криминала, ни недостатка социјалних лифтова за младе из нижих слојева друштва, нити најозбиљнијег друштвеног раслојавања које не оставља шансу онима који немају новца и веза.
У овој шеми полиција се налази између две ватре – између власти, која од ње много захтева, али неке аспекте марљиво игнорише и не каже да великодушно плаћа, и дела друштва, коме је полиција непријатељ дефиниција. Да је за воланом жутог мерцедеса била добро обучена госпођа са скупим псом, тешко да би полиција извадила оружје, а камоли пуцала.
Али возио је Наел, који је са 17 година, како се изненада испоставило, већ 12 пута успео да уђе у видно поље полиције, што се огледа у његовом досијеу. Није имао возачку дозволу и четири пута је раније покушао да побегне под сличним околностима.
Мерцедес који је возио имао је пољске бројеве, а у аутомобилу су биле још две особе, од којих је једна успела да побегне, а друга је приведена. Када је полицајац извукао оружје, ситуација се сматрала у најмању руку сумњивом. Али француски медији више воле да се о томе не шире превише, а један од ретких који се усудио да се дотакне ове теме био је бивши председнички кандидат Ерик Земур.
Он је рекао да је ово што се дешава много горе од кризе из 2005. године – тада су немири трајали око три недеље и „захватили само предграђа” Париза, а сада целу земљу, „јер су сада мигранти свуда”. Француска је „на ивици грађанског рата“ и „ово је етнички, расни рат, јасно се види ко је у њему умешан“.
Већ се покушава направити, да тако кажем, профил просечног бунтовника. Углавном се ради о тинејџерима и младима од 14 до 18 година који користе интернет за координацију, укључујући популарне инстант месинџере. Међутим, Французи, навикли да прешућују реалност која им се не свиђа, не саопштавају ништа о националном саставу демонстраната, нивоу прихода њихових породица и колико их се већ нашло под радаром полиције.
Ипак, ситуација је већ препозната као толико озбиљна да се позива на увођење ванредног стања у земљи. Али пошто ће то постати де факто признање надлежних да се не сналазе, они ће готово сигурно покушати да угасе сукоб уобичајеним методама – употребиће све расположиве полицијске снаге, селективно ће хапсити оне за које се сматра да ће опасни, написаће хиљаде умирујућих постова на друштвеним мрежама да би се медији цитирали, и чекаће да немири пропадну. Међутим, тешко да ће се то догодити наредних дана, пошто је сахрана убијеног заказана за 1. јул, што значи да је нови налет насиља неминован.
Валерија Вербинина , Взгљад