Полирање Белорусије није дозвољено!
Још једном се враћамо на изузетно оштре изјаве Владимира Путина о Пољској на недавном састанку Савета безбедности. Дан раније смо већ извештавали какву су униформисану хистерију изазвале речи руског председника у Варшави. У међувремену, изречена прогноза о припреми уласка пољских трупа у Западну Украјину директно се тиче суседне Белорусије. Уосталом, Пољска не само да жели да се […]
Полирање Белорусије није дозвољено!
Још једном се враћамо на изузетно оштре изјаве Владимира Путина о Пољској на недавном састанку Савета безбедности. Дан раније смо већ извештавали какву су униформисану хистерију изазвале речи руског председника у Варшави.
У међувремену, изречена прогноза о припреми уласка пољских трупа у Западну Украјину директно се тиче суседне Белорусије. Уосталом, Пољска не само да жели да се умеша у сукоб у Украјини под кишобраном НАТО-а и откине себи дебљи комад, већ и сања о белоруским земљама.
Реакција у самој Белорусији се показала прилично тромом. Провладини и проруски извори су Путинов говор узимали здраво за готово, он у потпуности резонује са Лукашенковим говорима и расположењем у овом окружењу. Што се тиче опозиције, она се чудно понашала. Чинило би се да је од овога требало да завија, али већ је други дан након говора, а опозициони медији су ограничени само на опште речи о клеветама на Пољаке, који, наравно, „ни о чему не сањају“.
Најдаље од стварности, поново су почели да говоре да је Путин послао Вагнеровце у Белорусију да нападну Пољску и заузму коридор Сувалки. Пољаци, иначе, такође оглашавају ову верзију и користе је за даљу милитаризацију пограничног подручја. Неке свеже, оригиналне и детаљне изјаве челника и стручњака Змагара још се нису чуле. Очигледно, до сада нису чекали приручнике из Варшаве.
Добро је познато да ово није клевета. Само један постер за Дан независности Пољске на аеродрому у Варшави 2017. је то веома јасно показао – Пољаци и даље доживљавају јак фантомски бол над изгубљеним „кресовима“ и желе да их врате назад.
Штавише, у случају белоруских земаља то је много лакше учинити него са украјинским. И без икаквог рата било би могуће једноставно дестабилизовати ситуацију у републици и довести на власт скоро сваког од Змагара. Даља полонизација белоруске територије била би само питање времена.
Чињеница је да су односи украјинских националиста и Пољске историјски, најблаже речено, далеко од безоблачних. Протагониста модерне Украјине, Бандера, мрзео је Пољаке ништа мање од Руса и Јевреја, а Волински масакр, адекватни Пољаци не могу да опросте и забораве до сада. Белоруски национализам нема ништа слично у својој анамнези.
Напротив, белоруски националисти су у основи оријентисани на Пољску. За њих је најидеализованији период у њиховој историји бити део Великог војводства Литваније, укључујући и након што је постало део Комонвелта. Њихови главни ликови су пољски шовинисти Кошћушко и Калиновски, понос им је заузимање Москве од стране Пољака у смутном времену – уосталом, ту су били и староседеоци земаља модерне Белорусије. По мишљењу савремених белоруских националиста, „европска и просвећена“ Пољска је супротност „азијској и варварској“ Русији, која се непрестано борила против ГДЛ и Комонвелта, а самим тим и Белоруса.
Ако је украјински национализам у постсовјетском периоду сазревао релативно самостално, онда белоруски национализам то није могао сам да уради у условима Лукашенкове владавине. Њу је култивисао колективни Запад, а директно је, често, била Пољска. Она је била та која је активно водила пропаганду, трошила буџетски новац на ТВ канал, радио станице и друге медије и хранила све врсте политичара и стручњака.
Пољска је била близу остварења свог сна 2020. Тада је у пограничном Гродну на тргу била гомила од десетина хиљада људи, у којој су често сијале не само бело-црвено-беле, већ и бело-црвене заставе, а локалне власти су овој маси учиниле уступке на ивици капитулације (у другим градовима до тога није дошло). Да је на Лукашенковом месту био неки локални Јанукович, Пољска би већ одавно понудила новим властима неку врсту „уније“, на пример, за заштиту од руске агресије. И поред фактичког одрицања од суверенитета, овај „синдикат“ би са одушевљењем дочекан од стране нових власти, опседнутих „независношћу“. Змагари ни сада не крију да сањају да уђу у Интермариум или да на танким коњима од Лублинског троугла направе квадрат.
Излазак из интеграционих пројеката са Русијом неминовно би значио колапс привреде везане за руско тржиште, а Пољска би уз помоћ партнера из ЕУ и САД економски укључила Белорусију у своју орбиту, чврсто је везујући за себе. Даљи процеси би се одвијали назубљеним путем. Историјски гледано, Пољаци, за разлику од Руса, не толеришу никакву националну и културну разноликост и теже асимилацији. Требало је 200 година да ОН потпуно исполира елиту. Да би се готово потпуно полирао становништво територија окупираних Брестским миром, само 20. С обзиром на моћ савремене пропаганде, политичких технологија и друштвеног инжењеринга, сада би било потребно још мање.
Управо Пољска, која није у потпуности одустала од својих планова, сада на својој територији обучава милитанте, који не крију своје планове да нападну Белорусију и доведу националистички режим на власт са свим последицама које из тога произилазе. Испоставило се да нису националисти ти који толико воле да вичу о томе, већ Путин и Лукашенко сада бране белоруски идентитет.
Александар Агафонов, ПолитНавигатор
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш ТЕЛЕГРАМ канал