Бој за Српску

Намргођен и са тамним облацима преко чела, Миле Додик је у Београду, (негдашњој) престоници Српства стајао као лав у кавезу. Да одбије позив самозваног Вође – једноставно не може. Да савије кичму – не дају му понос, нарав и тај народ испред кога стоји у тешким данима по целу нацију. Ударају по њему из свих оружја, Сорош немилице троши паре на „слободне“ медије не би ли од Милорада направио Сотону лично, сваки надобудни шиљокуран и лилипутанац би да га веже, али Миле не љуби ланаца. Као некад Његош. Постоји анегдота када је Додик путовао с возачем негде кроз Српску, па им се на путу испречио неки тип. Замољен да се склони, јер се Милету журило, сочно је опсовао и успут дрчно показао средњи прст. Не буде ти Додик лењ, већ изјури из аута па јуриш на безобразника, а овај по систему беж’те ноге, посраћу вас! – правац у кукурузиште. Возач је немо и напето пратио како се ломе кукурузи у бесомучној јурњави, а трајало је то, богме. – Побјеже, јебо мајку своју… – после неког времена изусти Миле, излазећи из њиве и чистећи панталоне од блата. Што би народ рекао – не можеш га надговорити, не можеш га претњама сломити, а има богами и тешку руку и пргаву нарав, укратко – наопак и својеглав. Као професор математике Мариновић из Чачка, који је многе понављаче у црно завио, а онда их и пребио кад су га напали моткама, не знајући да има црни појас, трећи дан. Додик, за разлику од његовог београдског „сарадника“, кад је национално (не)јединство у питању, бира речи. Свестан је шта би то значило ако би једног дана изашао пред јавност и рекао: Београд ме притиска да се одрекнем свега за шта сте крварили и гинули, ја на то не могу да пристанем! Опак је и тежак тај ход лакташког горостаса по оштрици жилета, (не)очекивани ток историје истурио га је на национални браник, сабио га између туђих и „својих“. Дилеме су то од којих пуца глава, а живци трепере као струне, претећи да пукну и да све оде до ђавола. Да не беше Руса, ко зна како би се завршила прича са фамозном резолуцијом о Сребреници усред Уједињених нација, документом који би испод Српске, али и испод српског народа, отворио понор пакла. Али, опет, Миле мери сваку реч у Београду, као на апотекарској ваги, доста му је националног раскола у својој кући, само би му још фалило да зарати са самозванцем преко Дрине. Матица је данас, признали ми то или не, Република Српска, челичена и каљена у крви Отаџбинског рата и само она може да спасе част и образ читаве нације. За разлику од ’14, данас се с надом гледа у супротном смеру, дошло такво време. Мајка Србија омлитавила, окилавила, сморена, безвољна, чемерна и злурада. Гуливер из Лакташа је досад, вештим маневрима, али и непоколебљивим ставом, отресао антисрпске мушице као дете слинке, али се патуљци множе, роје, коте, умарају га свакодневним бургијањем и пропагандом. А над главом му стоје фамозни немачки услови, они што од београдског режима траже да аминује Бакирову џамахирију, а Српску архивира у музеј историје, док се гости погинулих и побијених буду превртале по знаним и незнаним гробовима. Не дај се, Миле! извор: http://www.vesti-online.com/Vesti/Komentar/541482/Boj-za-Srpsku