Хроника прећутаног апартхејда

Окупиране територије – Људи који не смеју да се крећу у сопственим местима рођења, деца коју под обезбеђењем воде у школе и вртиће, жртве фингираних егзекуција, уцењени и застрашени људи којима краду идентитете да би им узели имања – то су Срби на Космету 2015. године. ЕУ се бави проблемом миграната и штити своје границе, астрономи откривају нове егзопланете сличне земљи, роботи се спремају да преузму тржишта у свету, а један народ живи живот који је одавно укинут и у Јужноафричкој Републици. Апартхејд данас обитава на Косову и Метохији, тачније у оним деловима на којима још опстају Срби или су одлучили да се на њих врате. Они немају никаву помоћ сем сопствене издржљивости, вере у себе или нејасне наде у матичну државу Србију. Самопроглашена држава „Косово“, коју су војном акцијом „избоксовали“ НАТО и западни савезници, на челу са САД, и која је настала због наводне „заштите људских права“, данас се руга у лице свима који су учествовали у њеном стварању, а основна права човека у њој су угроженија него икада. Паре или кољемо! Становници повратничког села Клинавац, код Клине, изложени су свакодневним пљачкама, тортурама и иживљавањима шиптарских банди, а брачни пар Воштић преживео је фингирано клање. Tројица маскираних млађих људи упали су у њихову кућу, обивши браве. Један од њих ставио је Вулети Воштићу бајонет под грло. Он је покушао да заштити супругу Грозду, иначе срчаног болесника, дебелим јорганом како би је поштедио ужаса. Тражили су, говорећи албанским језиком, да им дају евре, а онда су узели 230 евра и 1.200 динара. Успут су нашли и исправе Воштића, па су и њих однели. Претходно је један од нападача ошамарио Вулету и запретио му да не зове полицију. Стари брачни пар Воштић од тада дуго није посећивао нико – ни српске ни шиптарске власти. Вулета каже Срни да је преостало, махом старо, српско становништво, постало мета заштићених лопова и бескућника који у Клинавцу и суседном српском селу Дрсник тренирају коришћење ножа, обијање брава и отимање имовине. Исти ужас, као и Воштићи, раније је преживео и брачни пар Смиљка и Ђорђе Шмигић у Дрснику. Злочинци су, такође, у пола ноћи обили врата на њиховом дому. И њима су отели новац и личне документе, али су им оставили последње упозорење. „Мораш да прихватиш цијену од 150 евра по ару – у супротном нећеш потписивати уговор о продаји“, поручили су разбојници Ђорђу и одшетали у правцу Клине. Не прилазите својим кућама! Биланс шеснаестогодишње мисије „мировњака“ УН у селу Мушутиште, десетак километара од Суве Реке, гласи – на стотине спаљених и разиданих српских кућа, минирани темељи објеката и порушене цркве. У Мушутишту, познатијем по Цркви Пресвете Богородице саграђеној пре седам векова, до 1999. године у 200 домаћинстава живело је око 2.000 Срба. Данас су Срби непожељни, а њихове бивше комшије, услед насиља и потпуног безвлашћа, не дозвољавају им ни да приђу својим разиданим домовима. Шиптари траже сачињавање списка непожељних односно оних Срба који су, наводно, окрвавили руке. Сви они чија имена буду стављена на списак могу само да сањају о повратку на своје. Остаје им нада да ће попут наследника Арсенија Чарнојевића из пепела подићи Цркву Свете Богородице, и, уз њу, и осталих 11 у којима је до 1999. године служена литургија. У црквеним књигама је записано да је Чарнојевић пред сеобу Срба издао налог: „У Мушутишту затрпати Цркву Свете Богородице – када се вратимо, отрпаћемо је“. Света Богородица је за Србе васкрсла и служила им као скровиште и прихватилиште пред налетима Турака и Арбанаса, све док 1999. године на територију Призренске котлине нису ногом крочили немачки војници. Под њиховим заштитом, Шиптари су до темеља порушили Манастир Свете Tројице у засеоку Русеница. Остао је само звоник. Порушили су и Свету Богородицу разносећи камене стене узидане у њене темеље. Минирали су и звоник, а од осталих цркава није остао ни камен на камену. Упркос црној реалности, Срби не одустају од намере да добију одговор на питање – ко је издао налог, а ко починио најстрашнији злочин над старим и изнемоглим лицима овог краја. У јуну 1999. године у Мушутишту је, бежећи пред злочинцима, остало двадесетак стараца и једно дете не старије од пет година. Седамнаест људи је киднаповано и до данас им се губи сваки траг. Верује се да су тела бачена у бунаре које су потом зликовци све до једног затрпали. Гробље стараца, како га зову мештани, неко би морао да откопа и да одговори зашто су сви бунари у Мушутишту затрпани и ко је дозволио да се сачини списак непожељних Срба. Гробље без надгробних плоча Срби из Урошевца невесело су обележили градску славу – око две стотине расељених присуствовало је служби у цркви, а онда су обишли разрушено гробље, са којег су однесене чак и надгробне плоче?! Од 15.000 косовских Срба, колико их је у Урошевцу живело 1999. године /у урбаном делу око 3.000/, остало је тек двоје – прота Живојин Којић и његова супруга, док на подручју општине живи тридесетак старијих, без иједног детета. Снежана Маслар, рођена у Црногорској улици у Урошевцу, први пут од уласка Кфора и НАТО трупа на Космет, покушала је да пронађе родну кућу и улицу, али није успела. „Све оно што сам оставила јуна 1999. године, нестало је и обрисано. `Никли` су нови објекти чије власнике не познајем. Да није Цркве Светог Уроша, не бих веровала да је ово Урошевац“, каже Снежана за Срну. Она оцењује да повратак Срба у урбани део Урошевца више није могућ. Неђељко Зејак – Ненад Тадић / Срна http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hronika-precutanog-aparthejda/