2015.г: Почетак великог валутног рата између САД и Кине

Данас су у валутне ратове увучене десетине земаља света које, са једне стране, снижавају валутни курс својих националних новчаних јединица, а са друге стално протестују против истих таквих поступака својих трговинских партнера и конкурената. Смањење курса своје новчане јединице са предумишљајем омогућује земљи  да повећа извоз тако што се у локалној валути смањује вредност производње домаћих предузећа – извозника.  Што се тиче начина за снижавање курса националне валуте – они могу да буду различити – од штампања већих количина националног новца у односу на уобичајено, до активне куповине стране валуте  којом се баве монетарне  власти наведене земље.           Од 70-х година  прошлог века свет живи у условима папирног новчаног стандарда, јер је везивање националних новчаних јединица свих земаља за злато и друге драгоцене метале ишчезло. Тако је дошло до обезвређивања  или смањења куповне моћи  свих валута без изузетка. Међутим, брзина обезвређивања различитих валута је неједнака. За четрдесет година колико је прошло од оснивања Јамајске валутно-финансијске конференције (јануар 1976.год.), која је укинула златнодоларски  стандард  и легализовала папирни новчани стандард, дошло је до слабљења свих валута у односу на једну-једину – долар САД , производ штампарије Система федералних резерви  САД-а (FED-a). ’70.година прошлог века установљен је долароцентрични светски финансијски систем. Посебно место долара САД је обезбеђивано  пре свега тиме што је он везиван за нафту. Друго ефикасно и универзално средство за обезбеђење долара је постала војна снага Америке, која се пројектује у планетарним сразмерама.           Већ 70 година долар САД представља главну и у суштини једину светску валуту. Таква валута по дефиницији има важну предност  у односу на све остале валуте  – стабилан или растући курс за размену. У појединим периодима времена долар САД је слабио у односу на неке валуте, али је то могло да буде само привремено.  Било какво дуже слабљење курса  је за долар САД као светску валуту  смртно опасан. Јак долар представља услов за постојање паразитске америчке економије.           Њен паразитизам се исказује на два начина: то је живот Америке преко задуживања, што се одражава у растућим резервама долара у другим земљама и то је могућност Америке која располаже производима штампарије новца ФЕД-а да робу купује у иностранству те да тиме стране активе стиче у бесцење.           Валутни ратови које воде десетине земаља су за Америку изузетно погодни јер у току тих ратова долази до слабљења националних валута у односу на долар.           Реда ради ујка Сам пориче валутне ратове називајући их „непоштеном конкуренцијом“ па чак и прати земље  које су се, по његовом мишљењу, превише  заиграле, али све то је само лицемерје.   Вашингтон једноставно добија још један аргумент захваљујући коме може против ове или оне „непоштене“ државе да предузме ове или оне санкције. „Смањење девизног курса“ на језику Вашингтона представља исто што и „кршење људских права“ или „гажење демократије“.           Међутим, од пре неког времена САД су престале да буду једноставан посматрач туђих валутних ратова. То су знаци чињенице да Америка постепено и сама постаје учесник валутног рата. Њен противник у том рату је једна-једина држава – Кина. То је велики валутни рат који се принципијелно разликује од десетина садашњих малих ратова који се своде на банални валутни дампинг.           За много деценија динамичног развоја Кина је постала највећа економија света. По показатељу бруто унутрашњег производа (БДП-а) израчунатог по паритету куповне моћи јуана и долара САД Кина је већ превазишла Америку и у свету постала економска држава Но 1. Још почетком 21.века поједини државни  и партијски руководиоци НРК, као и страни експерти су почели пажљиво бирајући речи да говоре  о томе да „јуан има „велики потенцијал“ за раст, и да временом може да постане „резервна валута“, па чак и „светска валута“ која ће бити у стању да замени долар САД.           Кинеско руководство је неколико година врло усмерено радило на повећању ауторитета јуана: активизирало је коришћење јуана као средства за међународна плаћања и обрачуне у операцијама спољнотрговинског карактера и капиталним операцијама; а преко укључења јуана у „корпу валута СДР (специјална права вучења – наднационална валута коју издаје ММФ) снажно се борило да у ММФ-у добије званичан статус „резервне валуте“.           Још до скора Вашингтон није озбиљно узимао  јуан као конкурента за долар. Тешко је рећи када је почео велики валутни рат између САД и НРК. Ако је почетком ове деценије и било само појединачних пуцњева, у 2015.години рат се водио на широком фронту и без прекида. Нема сумње да ће се следеће године  наставити. Какве је ударе у том рату наносио Вашингтон?           Прво, чиновници у Белој кући и Државна благајна САД-а су у више наврата у току године која се управо завршава изјављивали да јуан још није зрео за његово укључивање у списак званичних резервних валута ММФ-а.           Друго, неки експерти су приметили амерички траг у врло непријатном по Кину догађају какав је био рушење кинеске берзе фондова у лето ове  године. Конкретно, на организовању тог рушења радиле су три међународне агенције које су представљале „светски картел за рејтинге“ који је у сфери  утицаја газда новца (тј. главних акционара ФЕД-а). Природно да такво рушење није допринело повећању ауторитета јуана.           Треће, ударима се могу сматрати и усмене изјаве које долазе од представника Система федералних резерви. Председница ФЕД-а, Џанет Јелен, изјављивала је више пута у току 2015.године, да је Систему федералних резерви  време да „заокружи“ политику јефтиних пара и да подигне камату са  скоро  нулте вредности. За сада није дошло до стварног повећања, али на инвеститоре данас делују и „вербалне интервенције“. Мада Џанет Јелен увек ставља нагласак  на стање америчке економије, експерти сматрају да у својим изјавама и одлукама она води рачуна и о њиховом утицају на светске финансије. У нашем случају – изјаве ФЕД-а бију по кинеској валути, јер они провоцирају бекство капитала из НРК.           Индиректно по јуану ударају и многе друге иницијативе Вашингтона са широким спектром антикинеских ефеката. Међу њима посебно треба да се помене Транстихоокеанско партнерство, које су иницирале Сједињене Државе, а које представља споразум који је потписало 12 држава ујесен 2015.г.  у Атланти. Тај споразум треба да ограничи или да Кини потпуно пресече доступ на тржишта Јапана и низа других држава Тихоокеанског базена.           Са своје стране, Кина је у великом валутном рату као одговор предузела следеће кораке:           прво, избацивање на берзанско тржиште доларских резерви НРК, пре свих других – папире државне благајне САД-а. Средином 2014. године Кина је дошла до рекордне  цифре у својим међународним резервама – 4 билиона долара. У јесен 2015, смањила их је на 3,5 билиона. Према експертским проценама, отприлике 2/3 смањења резерви у наведеном периоду се односи на доларске активе. Та мера, са једне стране, омогућује Пекингу да онемогући пад јуана, а са друге, Државној благајни САД-а  је направила велики проблем јер   мора да тражи нове купце за своје дужничке хартије.           друго, формирање Азијске банке за инфраструктурне инвестиције – АБИИ, уз одлучујућу улогу Пекинга. Кина је највећи акционар у тој Банци (29,78% капитала). У списку највећих акционара су затим и Индија (8,37%) и Русија (6,54%). Међу оснивачима Банке су и многе европске земље, међу којима су Енглеска, Швајцарска, Немачка, Француска, али је важно да  када су Европљани доносили одлуку да учествују у АБИИ нису се претходно консултовали са САД. Таква самосталност савезника Вашингтона у озбиљним финансијским питањима испољила се први пут у послератној историји (ако се не узимају у обзир поступци Француске из времена де Гола). Вашингтон се заједно са Токијом нашао изван нове банке. Сви одлично схватају да уколико у најскорије време криза у Међународном монетарном фонду, која је повезана са тим  што Вашингтон блокира реформу у њему, не буде превазиђена, АБИИ може да постане реална алтернатива ММФ-у. А Кина би у тој новој финансијској институцији  заузела  отприлике исте позиције које су заузимале Сједињене Државе у ММФ-у после његовог формирања  пре 70 година.           треће, довољно осмишљени поступци Кине омогућили су да она надигра САД у Међународном монетарном фонду по питању давања јуану статуса резервне валуте. 30. новембра 2015. године Савет директора ММФ-а је гласао да се јуан укључи у „корпу резервних валута“. Мало је било што је јуан укључен у корпу, он је у њој одмах заузео треће место (по специфичној тежини), прескочио је и јен и британску фунту стерлинга.           Велики валутни рат између САД-а и Кине за сада је са наизменичним успехом. Још увек је тешко да се предвиди успех. Из сећања се јављају два сценарија извођења националних валута у међународну орбиту до којих је дошло у 20.веку.           Први се може назвати „амерички“. У самом почетку 20 века Сједињене Државе су изашле у прве редове економских достигнућа у области индустријске и пољопривредне производње. Али у то време долар САД на светским тржиштима није имао довољно тежине и ауторитета, врло слично ситуацији Кине и јуана  почетком 21. века. Велика Британија се почетком 20.века докотрљала на треће место по индустријској производњи, пропустивши испред себе Немачку и САД, али британска фунта стерлинга је настављала да држи чврсте позиције у светској трговини и међународном обрачуну, врло слично САД-у  и америчком долару сада. Почетком 20. века ујка Сам је морао да припреми и започне Први светски рат, чији резултат је било јачање економских позиција САД и још веће економско слабљење Енглеске. Тек тада се фунта спотакла, мада није пала. Долар САД  и британска фунта стерлинга су 20. и 30.година 20.века у међународним финансијама заузимали паритетне позиције. Ујка Саму је затребао Други светски рат како би долар могао да постане стварно монопол за светску валуту. Ето каква је цену моралаи да се плати газдама новца како би се долар извео у светску орбиту.           Други сценарио да назовемо „јапански“. Јапан је 60, а посебно 70.година прошлог века доживљавао бум који је у литератури прихваћен као „јапанско економско чудо“. 1970.година неки експерти су Јапан видели  као конкурента  Америке. Јапански јен је јачао. Пошто је у ММФ-у  осмишљена „корпа валута СДР“  јен је укључен у њу. Чак се причало да је „јен подједнако добар као и долар“. После краха златнодоларског стандарда курсеви валута су постали пливајући. Монетарне власти Јапана, користећи либерални режим формирања курса, почели су „редом“ за размену  да смањују курс јена. То је било потребно како би се стимулисао јапански извоз  и сачувало „економско чудо“. Међутим, „чудо“ је нагло и неочекивано нестало 1985.године када је у њујоршком хотелу „Плаза“ одржан међународни сусрет о девизним питањима на коме су Американци у облику наређења натерали Токио да повећа курс јена. После тога је јапанска економија почела свој пад. Разговори о „јапанском економском чуду“  и „узлазној валутној звезди „јен“ су престали.           Даљи развој ратних дејстава на фронту великог валутног рата међу Пекингом и Вашингтоном треба да се процењује и прогнозира уз вођење рачуна о два поменута сценарија. Не мислим да ће Пекинг имати снаге да јуан претвори у међународну валуту по америчком сценарију. Уосталом, из јапанског сценарија кинески другови су извукли, треба да се сматра, потребне лекције. Највероватније је да ће наставак у вези са постављањем јуана у међународну арену да се дешава по неком трећем сценарију који нам је још увек непознат.