Зашто је турско-америчка игра против Русије доживела крах?
САЛМАН РАФИ ШЕИК Покушај Америке да истера руску војску из Сирије доживео је неуспех Упркос турској пропаганди и помоћи америчке, која рушење руског авиона представља као одбрану „државног суверенитета“, тешко да постоји неко ко тај догађај не види као кршење сиријског суверенитета, што је Турска чинила (и даље то ради) од 2011. године. Не само да Турска циља сиријске Курде већ и од почетка последње фазе сукоба пушта са ланца деструктивне силе, попут ISIS и других „Западу пријатљских сила“. Само обарање руског авиона је чин необјављеног рата рата Русији, затим наставак нарушавања сиријског суверенитета и даље упуштање Турске у игре са ISIS. Обарање руског авиона, који је без сумње био усмерен против терориста, одраз је турског беса према успеху руске ваздушне кампање против сила деструкције. Ердоганов идеолошки оквир је такав да њиме обмањује себе, проглашавајући се хегемоном и настојећи да елиминише уска грла од Медитерана до западне Кине. То га мотивише да се бори за успостављање марионетске владе у Сирији и води га да масакрира Курде, што он свакако прижељкује. Развој ситуације у последњих неколико месеци, поготово од почетка руске операције, тера на закључак да се Ердоган пробудио таман кад се нашао на ивици понора. ИЛИ СИРИЈА ИЛИ НЕООСМАНИЗАМ Снажна држава Сирија, очишћена од сваког екстремизма, била би претња за неоствариви сан Турске да се обнови као мања верзија Отоманске империје. Иако је баш то витални интерес Турске у Сирији, Запад има много веће интересе, које жели да оствари у том сукобу. И, баш кад се покажу знаци могућности споразума или компромиса – што се десило на последњој рунди преговори у Бечу – обарање руског авиона враћа ситуацију на сам почетак. Иако су обарање авиона и начин на који је тај тренутак снимљен имали за циљ да обесхрабре руску кампању и зауставе је, то се није десило. Супротно калкулацијама Турске и њених западних савезника, руска кампања против терориста и њихових финансијера само ће се интензивирати. Московски разговор Владимира Путина и Франсоа Оланда само је показао руску одлучност у борби против проблематичних фигура, било да су оне утеловљене у државном или недржавном облику. Разговори су недвосмислено показали да Русија намерава да покрене кампању раскринкавања турских прикривених веза са Исламском државом. Путин је већ открио да је област северне Сирије уз границу са Турском заправо кошница терориста, где они стижу из многих земаља, укључујући и Русију, што су им омогућили њихови турски ментори. Иако је Русија (а у извесној мери и Француска) јасно ставила до знања решеност за јачање борбе против терориста, њено војно присуство спречава америчке покушаје балканизације Сирије на више „зона“, чиме би се држава Сирија претворила у мочвару секташких и етничких пукотина. Русија је велика препрека томе, и зато би руско укључивање у америчку коалицију ставило тачку на то. И баш зато обарање авиона Русију искључује из „велике коалиције“. САД СУ ПОСТАЛЕ ПЛЕН Међутим, приоритет САД јесте да утврди англо-амерички кокус као стуб НАТО не би ли ствари остале под контролом. Руска акција би, са друге стране, могла потпуно да промени алхемију тог савеза, што би довело до његове немогућности да интервенишу на Блиском истоку у форми неке мировне мисије. У том контексту је турско-руска тензија одлична прилика за САД и њене савезнике да сахране предлог Русије да се сви заједно боре против ISIS у оквиру УН, и зато је руска одлучност директан одговор све суморнијим изгледима за овакву коалицију. И зато је на конференцији за новинаре са Оландом Путин имплицирао да је обарање руског авиона пропаст те „коалиције“. Директно је рекао: „Ми размењујемо информације са њима (Американцима), али смо врло забринути због природе те размене и резултата нашег заједничког рада. Погледајте само: унаред смо упозорили САД где ће наши пилоти дејствовати, када и на којим надморским висинама. Америчка страна, која председава коалицијом у коју је укључена и Турска, знала је и за време и за место лета. И тачно смо ту оборени.“ Наставио је: „Нама не треба таква сарадња ни са ким, ни са једном земљом, ни са једном коалицијом“. Имајући то у виду, чини се да је покушај Америке да истера руску војску из Сирије доживео неуспех. Иако таква намера сада једва да постоји, то не значи да се такви циљеви неће поново појавити. САД и њихови савезници од себе су направили плен, док Русија наставља своју операцију појачаним темпом. Аутор је аналитичар истраживач специјализован за међународне и унутрашње односе из Пакистана Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ извор: Стандард