Сједињене Америчке Државе потрошиле немачке резерве у злату

Кад коза чува купус Немачка би, без сопствене кривице, могла убрзо да банкротира. Све је више информација које подупиру сумњу да су немачке златне резерве преполовљене и да она не располаже више са преко три хиљаде тона овог племенитог метала. Амерички аналитичари указују на то да су у Њујорку депоноване златне резерве потрошене да би се спасао долар, а да се оно мало што је остало користи како би се одржала ликвидност највећих америчких банака. После Другог светског рата је Савезна Република Немачка (тадашња Западна Немачка) из безбедносних разлога своје златне резерве пребацила у иностранство. Тада се сматрало да би у случају рата совјетске трупе том брзином прегазиле Немачку, да власти не би имале довољно времена да евакуишу злато. Најважнији депо је био у, како се тада сматрало, сигурном Њујорку. Испоставило се да то место ни изблиза није сигурно. Злато је током целе историје у Европи имало улогу монете. Првобитно су постојали златни новчићи, а затим се прешло на папирни новац који је имао покриће у злату смештеном у централној банци. Европске централне банке су после велике економске кризе пред Први светски рат кренуле стопама централне банке Сједињених Америчких Држава (данас Федералне резерве, скраћено: ФЕД) и смањиле покривеност својих монета златом. Упркос томе, све европске валуте су и даље у највећој мери биле везане за овај племенити метал. Још док је Други светски рат трајао, уочила се потреба да се организује финансијско тржиште за послератни период. У америчкој држави Њу Хемпшир, у градићу Бретон Вудсу 730 делегата из свих 44 савезничких земаља на састанцима који су трајали од 1. до 22. јула 1944. направили су споразум којим су међународне финансије требало да буду регулисане у периоду после завршетка рата. САД су у то време имале две трећине познатих светских резерви злата, а и од привреде те државе је умногоме зависило не само успешно вођење рата, већ и послератна обнова. Због тога су скоро без поговора прихваћени сви предлози делегације ове земље. Између осталог, бретонвудски споразум је предвиђао да се све послератне валуте оријентишу према долару и према злату. Са своје стране, како би се гарантовала монетарна стабилност, амерички долар је мора да буде везан за злато. У послератном периоду је ФЕД мењао утврђени паритет долара и злата, али је у суштини долар имао златну подлогу. Онда је председник САД Ричард Никсон 15. августа 1971. потписао указ којим САД напуштају бретонвудски споразум, односно раскидају фиксни паритет долара и злата. Ова одлука није одмах саопштена осталим потписницама споразума. Од тада је долар берзански артикал, односно његова вредност у односу на остале валуте, али и на злато зависи од понуде и потражње. Савезна Република Немачка је у послератном периоду, захваљујући снази своје привреде, сопственој валути, немачкој марки (ДМ), подарила златну подлогу. Данас Немачка има друге највеће резерве злата на свету: 3.384 тоне. Бар је то тако на папиру. Из већ поменутих разлога, који су имали своје оправдање док је трајао „хладни рат“, Бундесбанка (Централна банка) је највећи део злата склонила у иностранство. У Немачкој се налази 35 одсто, у Паризу је 9 одсто, Лондону 13 одсто, а највише немачког злата је у Њујорку: 43 одсто. Политичар Петер Гаувајлер (ЦСУ) је немачком парламенту 2010. упутио питање где се тачно налазе немачке златне резерве и ко их контролише. Тада је јавност сазнала да нико од немачких званичника, никада после Другог светског рата није обишао поменуте банке у иностранству да би се уверио да је злато заиста тамо. Због тога је затражено да делегација Бундесбанке прегледа златне резерве, али је из све три престонице стигао одговор да тако нешто није могуће „из техничких разлога“. Најупорнији у одбијању су били челници Феда. После инсистирања владе у Берлину нађен је компромис: немачка делегација сме да погледа злато смештено у Њујорку, али не сме да га додирује, још мање да узима делове на анализу да се утврди чистоћа. После овога покренута је у Немачкој иницијатива „Вратимо злато кући“, коју је до сада подржало 16.390 грађана. Осим тога, Бундесбанка је тражила враћање злата и из једног сасвим оправданог разлога. Слабљење евра доводи до могућности да Немачка једног дана процени како јој останак у заједничкој европској монетарној унији није више од користи и да поново уведе сопствену валуту. Да би нова немачка марка била стабилна, потребно је, евентуално, продајом злата подржати њен курс. Поред тога, Немачка је најважнији гарант кредита Централне банке Европе, па постоји опасност да повериоци аутоматски посегну за немачким златним резервама у иностранству у тренутку када почне да се распада евро-зона. У међувремену је и Бундесрехнунгсхоф (Савезни рачуноводствени суд, институција за надзор савезних финансија – прим. прев.) изразио сумњу да немачке златне резерве у иностранству уопште још постоје. Суд је посебно интересовало ко је и чиме гарант да ће Бундесбанка у случају потребе моћи несметано да располаже својим златом. Коначно је Бундесбанка 2013. званично затражила од централних банака у Великој Британији, Француској и Сједињеним Америчким Државама да јој се врати депоновано злато. Председник те банке Карл Лудвиг Тиле је немачком дневном листу „Франкфуртер Алгемајне Цајтунг“ затим признао како је из Париза и Њујорка добио одговор да, опет „из техничких разлога“, до 2020. у најбољем случају може да буду пребачене 674 тоне злата. Очигледно, мада Тиле то није рекао, из Лондона није стигао никакав задовољавајући одговор. Да ли депоновано немачко злато уопште још постоји? Вилијам Кеј уопште није непознато име у свету високих финансија. Менаџер је и оснивач једног хеџ фонда, али је истовремено и веома добро обавештени критичар трговине златом, коју је у једном свом чланку назвао „Пљачка од стране криминалног банкарског синдиката“. Он је, одмах пошто је Бундесбанка 2013. затражила враћање злата, јавно изразио сумњу да то злато постоји у трезорима Феда. Питање је, сматрају Кеј и остали познаваоци проблематике, да ли ФЕД уопште располаже значајнијим златним резервама одакле би могао да исплати Немачку. Пратећи дешавања на њујоршкој берзи, Кеј је дошао до закључка да је Фед оно што је остало од депонованих златних резерви предао одабраним финансијским институцијама како би оне могле њиме да тргују. Међу поменутим институцијама истиче се ЈП Морган, банка иза које стоји породица Рокфелер. Кеј је приметио како ЈПМорган продаје више злата него што купује, а да се истовремено његове резерве не смањују. Највећи део златних резерви, које су биле у ФЕД-у, потрошене су, међутим, да би се очувала стабилност долара.Немци сада страхују за сопствену будућност. Ако се пад евра настави, а Немачка не буде могла да обнови сопствену валуту, ова држава ће се убрзо наћи у истом пробушеном чамцу који тоне, а у коме су већ Грчка и друге презадужене земље Европске Уније. Подршка празним обећањима Заокупљени својим проблемима, Немци веома мало пажње посвећују дешавањима у вези евентуалног проширења Европске Уније у скоријој будућности. У јавности се сматра да Немачка има више проблема, што више чланова има ЕУ. Предстојеће отварање поглавља које очекује Србију није никаква тема за немачке медије. Због тога на први поглед делује изненађујуће колико је простора телевизија Н-ТВ посветила приступним преговорима који се воде са Турском. Турска је још 1963. постала придружени члан Европске економске заједнице, која је еволуирала у Европску заједницу, од које је коначно настала Европска Унија. Фактички се од тада воде преговори са Турском о њеном пуном чланству. Пошто је дуго времена цела прича била заборављена, изненада је 2004. одлучено да се прва поглавља о Турском приступу отворе 2005. године. Вероватно је то био покушај неких европских лидера да зауставе даље политичко јачање исламиста у Турској. После те објаве више од половине испитаних Турака је било за приступ ЕУ, али је њихова парола тада гласила „Опет смо значајни“. Турски бирачи су, наиме, сасвим у духу новог национализма који је ширио Реџеп Тајип Ердоган, сматрали да ЕУ позива Турску у чланство, зато што Турска треба Европи. Пошто ни тада обновљени преговори нису напредовали, подршка европском путу Турске пала је на 30 одсто. У прилогу Н-ТВ-а највише се говори о разочарењу грађанског слоја Турске у ЕУ. За сада се преговори воде искључиво о поглављима која не „жуљају“ владу у Анкари. О ономе што је за турски народ најважније, о владавини права и поштовању људских права, уопште се не разговара. Закључак турских саговорника немачке телевизије је да је приступница Европској Унији шећерлема која се повремено сервира Турцима, како би лакше прогутали неку другу, горку пилулу. Због тога се преговори не воде о битним, али болним проблемима, већ о мање важним, али зато за обе стране прихватљивим стварима. Брисел је, намеће се закључак, савезник турских аутократа на власти. Фридрих Емке (дописник из Франкфурта) / Таблоид извор:http://www.vaseljenska.com/misljenja/sjedinjene-americke-drzave-potrosila-nemacke-rezerve-u-zlatu/