Турски кошмари

Борис Степанов Садашње турско руководство са својом политиком у последње време све чешће подсећа на драмску колизију која је приказана на слици „Прича о слепцима“ Питера Бројгела – старијег. Генијални Холанђанин је још средином 16.века упозоравао људе да се замисле, да отворе очи и да не верују слепом фанатизму који је у стању да народ натера у погибију. Председник Турске Реџеп Ердоган и његови истомишљеници све садашње проблеме Турске објашњавају једноставно и природно – непријатељ, унутрашњи и спољни, покушава да ослаби, подели и потчини земљу себи. Да ли је у ствари тако? Зашто земљу сваког дана све јаче  тресе  грозница? Ердоган је покварио односе са Ираком, Ираном, Египтом, Израелом. А они су, како је познато, најутицајнији политички играчи на Блиском Истоку. Без њих се данас у региону не решава ни један проблем. Али Анкару, како то показују последњи догађаји, то сада мало узнемирава. Осим тога, као таоце за преговоре са Европском унијом и Немачком, Ердоган одавно користи миграциону кризу и милионе избеглица. Меркел може да изгуби своје звање и зато што је кренула на повоцу Ердогана. Канцеларка и њена политика „отворених врата“ је Европску унију довела до тога, да Шенген може једном и заувек да прекине своје постојање. Сада, како пишу многи западни аналитичари, Ердоган жели да „преформатира“ земљу онако како он жели, и да сваког у Турској учини верним и послушним  присталицом свог курса. Укратко, да ојача личну власт коју је добио и зато што се упорно поигравао са терористима и што је преко турских тајних служби испоручивао оружје сиријским џихадистима. Али све то је довело до све већег и већег раздвајања у Турској, формирана је велика провалија између богатих и сиромашних, световног и религиозног живота, „истока и запада“ земље. Ердоган себе и елиту са власти штити, а становништво га практично не интересује. Јер он се понаша  тако, као да само он зна како да се направи ред у земљи. А реда нема и, како се види, ускоро га неће ни бити.