Писмо са Косова или Драгољубова брвнара

ЈАЊА ГАЋЕША Брвнара је прилично оронула, за многе који је први пут виде чак је и неугледна, али за Србе из Липљана је веома важна У локал Драгољуба Милосављевића из Липљана недавно је дошла инспекција у пратњи полиције и привела га на саслушање јер је у пиксли испред њега била упаљена цигарета. На саслушању, као да је последњи криминалац на свету, речено му је да је направио озбиљан прекршај, јер није поштовао меру забране пушења на јавним местима, и да је казна за то 500 евра, односно месец дана затвора. Драгољуб је на то рекао да пара нема и да могу одмах да га воде у затвор. Изненађени његовом реакцијом, одлучили су да га пусте не рекавши му више ништа. Уочи обележавања 600 година од Косовског боја у многим местима у централном делу Косова и Метохије општине су уређивале делове града или села око порти, односно цркава. У Липљану је тада уређен део око цркава Ваведење Пресвете Богородице и Свети Флор и Лавр. Постављене су брвнаре, уређен је парк, направљено спортско игралиште и обновљен стари бунар. (У делу Липљана који помињем живе Срби и у њему су успели да опстану 1999. и у време мартовског погрома 2004. године.) Драгољуб је власник једине преостале брвнаре из тог времена која се налази преко пута црквене порте. То је мали локал у коме су се до 1999. године окупљали пензионери. Тренутно је то једно од два места где се Срби у овој варошици уопште могу окупити. Ту долази поштар да подели пензију, пошту, одмах до брвнаре је мала српска пијаца. Брвнара је прилично оронула, за многе који је први пут виде чак је и неугледна, али за Србе из Липљана је веома важна. ДРАГОЉУБ НИЈЕ ПОКЛЕКАО Непуних 50 метара иза брвнаре и исто толико од уласка у порту један Албанац гради стамбену зграду на седам спратова (на сликама изнад и испод). Градња је ту строго забрањена због црквених објеката – црква Ваведења датира из 13 века. Преостали Срби из Липљана више од годину дана сведоци су прљаве игре тих истих инспектора општине Липљан и полиције, и причају како се све одвија као по неком сценарију. Чим престану радови на згради и радници се повуку у неку од улица, они знају да ће да се појави инспекција која ће да обиђе објекат и констатује да на грађевини никог нису видели, односно да се не изводе грађевински радови. Чињеница да, кад год дођу, зграда има спрат више не значи ништа. Ни петнаест минута не прође од њиховог одласка са градилишта, радници се враћају и радови се настављају. Спортско игралиште које сам поменула порушено је и на том месту је направљен паркинг још док се згради темељ постављао. Тако је уништено једино место где су се млади из Липљана окупљали и дружили. Њихове жалбе у општини нико није узимао у обзир – игралиште је једноставно нестало. Сада је на ред дошла брвнара која власнику зграде смета јер жели да прошири паркинг. Шта ради Драгољуб месец дана после привођења? Брвнара и даље ради, Драгољуб у њој дочекује своје сталне госте и уопште не хаје за претње полиције и инспекције. Он зна да је то због зграде која се налази иза локала, зна да је то притисак на њега да затвори локал како би га лакше уклонили, јер је изграђен на општинској земљи, која је Драгољубу дата на коришћење. Спреман да иде у затвор онако болестан (има тешко обољење кичме), Драгољуб седи и чека шта ће следеће смислити. Липљанци причају и да су поједине српске породице – из делова града где су у мањини – пре неколико месеци добијали рачуне за струју у износу од 60 евра. Инкасанти си им се на вратима појавили у пратњи екипе која врши искључења и захтевали да одмах плате рачуне. Када су Срби показали уредно плаћене рачуне за сваки месец, речено им је да су они у систему пронашли да имају неизмирене обавезе и да ће им, уколико не плате, искључити струју. Сви су платили по 60 евра не желећи да улазе у сукоб. Када о свему овоме причате са Липљанцима, они делују смирено, јер живот под притиском Албанаца је њихова реалност и знају да ће он бити још јачи док год не поклекну и продају своја имања. Знају да немају коме да се жале и да нема ко да их заштити. Они се окупљају у брвнари код Драгољуба и уз кафу препричавају тортуру албанских институција којима су препуштени. Брвнара би давно била порушена да се не налази у српском делу града. Чињеница да се у њој окупљају Срби тренутно кочи општинске власти, али пронаћи ће већ неки начин да је уклоне, знају то Срби у Липљану. Знају и да Драгољуб неће тако лако затворити локал. „ПОБЕДА“ ЂОРЂЕВИЋА ИЗ ЂАКОВИЦЕ Овакве и сличне проблеме имају Срби из других крајева Косова и Метохије. Ђорђевићи из Ђаковице су пред такозваним Врховним судом Косова доказали власништво над својом имовином и били срећни што су успели, али сва радост је нестала кад је донесена судска одлука да морају да плате 20 хиљада евра да би се порушиле бесправно изграђене зграде на њиховом имању. Они тај новац немају. Породица Стаменковић из села Девет Југовића код Приштине муку мучи са Албанцем који је на њиховом имању сазидао 18 кућа. Шта је са онима који треба да се боре за права ових људи? Представници Срба у косовским институцијама неће нити могу да ураде ништа мимо закона „Републике Косово“. Ваљда својим примером и оданошћу тим законима желе да покажу Албанцима како би једна „држава“ требало да функционише. То су исте институције преко којих се врши репресија над српским народом. Власт у Београду се пак ухватила Заједнице српских општина као пијан плота. Она се у централној Србији представља као нешто најбоље што је за Србе са Косова и Метохије учињено од постанка света. Чини се да их много не дотиче ништа што се дешава на терену, већ су све препустили Србима који учествују у раду косовске владе. У две-три реченице осуде нападе на Србе и настављају у Бриселу да нас још више удаљавају од државе Србије. Шта могу Срби са Космета? Можемо само да кажемо да та иста Заједница не обухвата ни Липљан, ни Ђаковицу, ни Девет Југовића, ни многе друге Србе који деценијама трпе терор, живе обесправљени и чувају своју имовину, надајући се да ће неко некада учинити за њих нешто праведно. Нисам поменула представнике међународних институција на Косову и Метохији јер одавно је јасно на чијој су страни и чије злочине и недела заташкавају. Њихов осећај за правду везан је за интересе, па, ако им не иде у корист, шта их брига за права Срба. Једноставно, на њих више није потребно трошити речи. http://www.standard.rs/politika/33938-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B2%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B0