Како је Вучић постао политички Хрват?

Пре свачији сужњи но ичије слуге Јован Дучић О ЈЕДОМ ДИЈАБОЛИЧНОМ ЦИНИЗМУ     Када је Александар Вучић рекао да је Србију подвео НАТО-у да би НАТО штитио Србе са Косова и Метохије, он је изговорио један дијаболични цинизам. То је као кад би неко рекао да је Хитлер Србе, Русе, Пољаке, Јевреје и Роме смештао у концлогоре да би их заштитио од залуталих метака који су од 1939. до 1945. летели широм Европе. Јер, Србија са Косметом и данас стравично умире од НАТО бомби с осиромашеним ураном.(1) А ево и једног правог цинизма из Другог светског рата. Логоре за србску децу чије су родитеље усташе побиле (преко три хиљаде малишана је ту, од «неге», умрло) у Јастребарском су водиле римокатоличке часне сестре. Управитељица логора била је сестра Берта Пулхерија из реда Винка Паулскога, која је, кад види мртву србску децу, говорила да је подсећају на Исуса који лежи у «Витлејемској шталици.» Тако звучи реченица да ће НАТО штитити Србе са Косова и Метохије. Замишљам сестру Берту Пулхерију како изговара ову реченицу. Заиста – има нечег кроатополитичког у Вучићевој реченици, изговореној после свега што су НАТО бомбе и Шиптари учинили Србима од када је 1999. године окупирана света србска земља.   ПОЛИТИЧКИ ГЛЕДАНО, КО СУ ХРВАТИ?     Предраг Р. Драгић Кијук био је јасан – то је народ конвертита. Многи од њих су, пре но што су прешли у римокатолицизам, били Срби; касније, поставши Хрвати, били су најжешћи мрзитељи свог бившег порекла. Почетком 20. века, правили су погроме над Србима у Загребу. У Првом светском рату, били су одани војници Беча и вршили покоље по Србији, као војници и официри Вражје дивизије. А онда су, да би избегли последице слугерањства Бечу, изнанада постали присталице јужнословенске заједнице. И чекали, док скупе снагу, и историја им отвори могућност, да опет кољу Србе. Миц по миц, мало по мало: Трумбић и Супило прво, па онда Стјепан Радић и Владко Мачек, и на крају, Анте Павелић; и, после краја, кад Јасеновац прождере на стотине хиљада живих, Јожек Броз из Кумровца, који ће Србима пустити  крв у послератним репресијама, на Сремском фронту, Голом отоку… И који ће одгајити многе Србе-јаничаре, спремне да се одрекну себе, само да би владало «братство-јединство». Па онда Титов генерал, Фрањо Туђман, који, иако поносан на то што му жена „није ни Србкиња ни Жидовка“, добија симпатије клинтоновске Америке и великог броја америчких Јевреја (заборавише Јасеновац), и остварује „тисућлетни сан“ Хрвата  – побада шаховницу на книнску тврђаву 1995. године.  Тако је Хрватима увек ишло. Док су, у пролеће 2008, Србима отимали Косово, Џорџ Буш је поздрављао НАТО Загреб. А где је Буш, ту су и одушевљени грађани Аграма, који су се одушевљавали и 1941, када су плавокоси Европљани, предвођени црнокосим бркицом из миле им Аустрије, победнички ушли у Аграм, засути цвећем (тако је почело ослобођење од „пасмине славосербске“, зване „накот за сјекиру“). ИВАН ТРТАЊ, ТИПИЧНИ ХРВАТ   Ево још једног примера хрватске конвертитске «постојаности». Минорни песник Иван Тртањ је тај пример. Дотични је, године 1916, кад је Стјепан Саркотић, командант Вражје дивизије, освојио Ловћен, певао у славу Беча и Саркотића, а против «србске аждаје»: „Хрвати зато хвалу ти кличу,/хосана пјева Дукљанин сваки,/ у грудим наде нове им ничу/на бољи живот, поносни, лаки;/ сатро си главу гладној аждаји,/слободу дао зетској домаји!» Шта се збива даље? Србска војска улази у Загреб. Тртањ мења песму.У „Илустрованом листу“ 8. децембра 1918, Тртањ објављује песму „Хрват брату Србину“. Песма гласи: „Ја не мрзим тебе, брате,/клевета то бјеше пуста,/ ја бих дао живот за те/ и залогај задњи уста!» Седам година касније, у старчевићевским новинама «Хрватско право», Тртањ позива на дизање мача против србских «окупатора»: „А кад дође час тај златни,/припаши га против врагу;/па освети са Хрвати,/Хрватску ти мајку драгу.» И онда долази 1941.  И долази 1991. О ЧЕМУ СУ ПРИЧАЛИ ПАВЕЛИЋ И КРЛЕЖА?   Док су у Београду сарадници окупатора у области културе били стрељани (чак и ако нису били сарадници окупатора, попут Григорија Божовића), у Загребу је било  мање таквих страдања. Мирослав Крлежа је живео у Павелићевој престоници у страху од усташа, али није одлазио у партизане, попут Назора и Горана. Правдaо је то страхом од освете предратних партијских опонената, говорећи да му је свеједно да ли ће га убити Дидо (Кватерник) или Ђидо (Ђилас). Штитио га је моћни Миле Будак, док је његова жена била звезда на сцени Хрватског народног казалишта. О томе пише Сњежана Бановић у тексту „Бела и Мирослав Крлежа у НДХ – ведри репертоар као цијена за живот“: „Потичући Белу у интензивном развоју њезине каријере, усташки је апарат имао све већу жељу привући Крлежу на своју страну и активно га ангажирати на некој културно – политичкој функцији у чему никада није успио. Била је то за Крлежу права фаустовска пат-позиција: Белин свакодневни ангажман на сцени највећег казалишта у НДХ омогућио им је егзистенцијалну и сваку другу сигурност, али је она за читаво вријеме трајања НДХ била изложена огромном публицитету – вољеле су је и критика и публика, али и обје управе које су се према њој понашале заштитнички. Све је то, након пада НДХ и доласка нове идеокрације на власт било нужно прешутјети/…/ Ујесен 1945., док су њезине колеге осуђиване на тзв. „суду части“, њу је од сваког прогона спасила управо четверогодишња Крлежина упорна шутња.  Његово помирење с Титом и Партијом укључило је очито и тајни пакет и аболирање Беле Крлеже као изнимно истакнуте умјетнице ендехашке културе „новог духа“. Новој Титовој културној политици коју је у великој мјери трасирао управо Мирослав Крлежа није одговарала пуна истина о њихову животу у НДХ, отуд су информације о томе и данас врло ријетке“. Добро, ово смо разумели. Броз прашта Мирославу неодлазак у партизане и Бели играње у усташком ХНК. Могло му се. Ипак, једно питање нас мучи: о чему су разговарали Крлежа и Павелић приликом сусрета 1943, док Јасеновац ради пуном паром? Огњен Бојаџијски,у књизи „Крлежа и Македонија.Фрагменти“ (Прометеј, Загреб, 2005), вели да је у том разговору Крлежа покушао да докаже Павелићу како су Албанци ближи Хрватима од православних са Балкана. По писцу „Застава“, за хиљаду година православци се нису макли с места, па се код њих „више слегао јаничарски талог, него аутентичне турске вредноте. “Код Скипетара је стање боље, тврдио је Мештар Поглавнику – Исток се код њих задржао само у малоазијским категоријама. Павелић му рече да је све то једна „повјесна и културна шикара“, пуна опасних изненађења (тих дана и година, он је „крчио шикару“ камом и јамом). Оптужио је Србе да су гонили јадне Шиптаре све до Загреба, и објаснио Будаковом штићенику: “Док су од нас били повучени и мирни као јагњад, доље, у такозваној Јужној Србији, тамо су по дану живјели с ножем и барутом, а ноћу спавали с пушком под јорганом“. Кад се ово зна, није чудно што је Богдан Радица, у својој књизи „Хрватска 1945“, овако описао сусрет са Крлежом и његов коментар о геноциду над Србима: “Рат је Крлежа тешко пропатио, али се ипак спасио. У Загребу сви знају да га је Миле Будак спасио, рекавши да највећем хрватском књижевнику не смије ни влас с главе пасти. Упитам га за то. Он се тек осмјехну./…/Питам Крлежу како он објашњава покоље? Његов је одговор: “Двадесет и пет година Срби су псовали мајку мајчину Хрватима. Кад се овима пружила прилика да им врате мило за драго, учинили су!“ Кратко, јасно, крлежијански. И тај је после био творац титоистичке културе, и уредник „Енциклопедије Југославије“, који је, после  свега, причао о „братству – јединству“. КАКВЕ ОВО ВЕЗЕ ИМА СА ВУЧИЋЕМ?   Има. Јер, политички гледано, Хрвати су, из примера смо то видели, врхунски балкански конвертити, и, за разлику од Срба, свачије слуге. Што се тиче Вучића, реч је о конверТИТУ, који, поготово пред пензионерима, глуми правог Тита, оног истог Броза који је Србима запржио чорбу, учланивши их, још половином прошлог века, у Балкански пакт за борбу против Совјетског Савеза на страни НАТО-а, ако затреба. Вучић је тако кренуо стопама некад ватрених Срба из Црне Горе, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, који су у Другом светском рату постали „Црвени Хрвати“ и залагали се за савезништво НДХ-а и Црне Горе. Срби су, од 1989, страшно пострадали од политичких конвертита, попут Вука Драшковића, који се позивао на цара Лазара и претио сечењем руку са зеленим барјаком у Рашкој области, да би на крају завршио као НАТО пропагандиста и одани слуга вашингтонско – бриселске осовине. Судбину им је, ових дана, запечатио Александар Вучић, запенушани борац на линији „Карловац – Карлобаг – Вировитица“, који је оплакивао малу Милицу Ракић и проклињао НАТО због злочина. То је онај што је говорио: „Ако нас НАТО нападне, сигуран сам да ћемо се одбранити (1998.) – Нико нема право да се у име Србије одрекне ниједне српске њиве, ниједне ливаде (2005.) – Једина нада да сачувамо Косово је да нас подрже Русија и Путин (2005.)“  Али, Срби, не заборавите: ништа није готово док све није готово. Дијаболични циници – конвертити одговараће Богу Правде, Коме пева србска химна. А тај Бог ће нам помоћи, ако се вратимо Њему, Светом Сави и Цару Лазару. Тада ћемо се Вучића сећати само као ноћне море из доба наших лутања и колебања. УПУТНИЦЕ: 1.  http://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=72594