Кумова освета

Александар Вучић је обавио припреме за почетак изборне кампање. Уништио је државне институције и формирао приватну полицију, судове и батинашке одреде. Један део опозиције сатанизује кроз своје медије, други држи у шаци, а трећи подмићује. Уместо изборног програма странке, гласачима нуди ријалити програме и строго контролисане спонтане идолопоклоничке литије пред телевизијским камерама, док отвара један метар новоизграђене пруге и свеже окречене али нефункционалне објекте. Чланове свог напредњачког картела уверио је да избори представљају конкурс за незапослене. Главну улогу је, наравно, доделио себи, што је и логично, пошто је управо он основни узрок пропасти у коју Србија срља под његовом диктатуром, констатује Предраг Поповић, колумниста Магазина Таблоид, бивши главни уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и Вучићев дугогодишњи сарадник и пријатељ. Избори још нису ни расписани, а Вучић је добио доказе да његова стратегија има озбиљне недостатке. Да би закрпио рупе у напредњачком Титанику више нису довољни маркетиншки трикови из његове лабораторије заблуда и превара. Проблеми су се нагомилали, а решења нема. Српска напредна странка хомогено изгледа само у винском подруму у Јајинцима, на састанцима дворске свите, кад кумови, родбина и крупни акционари деле плен. Чак и у том тврдом језгру постоје озбиљне трзавице. Незадовољство третманом који имају све теже прикривају Вучићеви кумови Александар Николић, звани Фото Тони, и Зоран Башановић. Николић, иначе најнормалнији појединац у том сабласном друштву, не крије жељу да се коначно смести у фотељу директора БИА. То му је обећано још пре седам година, за ту функцију обучавао се на шестомесечном курсу у Америци, остало је само да кум климне главом и допусти му да заседне у Институт на Бањици, па да сад мало он издаје налоге за праћење и обраду сумњивих лица. Фото Тони је спреман на све како би освојио вођину милост, беспоговорно извршава налоге, учествује у пословним комбинацијама којих се стиди, грли се и љуби с најпримитивнијим криминалцима. А, све му је узалуд. Башановић гласније и упорније исказује своје незадовољство, па по београдским ресторанима врло детаљно описује конкретне начине на које ће се осветити куму Алеку. Не само што ће, каже, открити адресе на којима Вучић поседује некретнине – како ове у Београду, Болечу и Новом Саду, тако и оне у Грчкој – него ће изнети и прљави веш бате Андреја и Горана Веселиновића. Башановић те претње износи где стигне, нарочито пред онима за које зна да ће их пренети Вучићу. Сирочић, нада се да ће на тај начин подсетити газду колико му је био лојалан. У Главном одбору постоји неколико фракција, које су јединствене само у томе што су незадовољне Вучићевим кадрирањем. Иако су још најбројнији и најгласнији полтрони који се надају да ће им свемоћни вођа уделити парче колача, многи страначки функционери изгубили су стрпљење, нису спремни да ћутке пристају на нове дозе лажних обећања. Картел су, сваки из својих разлога, недавно напустили Саша Мирковић, Игор Јакшић, Вилибалд Ерић и проф. др Драган Чорбић, а прави егзодус очекује се чим Вучић објави листу посланичких кандидата. Кад схвате да су одбачени, неподобни страначки првоборци гракнуће до неба. Сви ће се чудити колико се променио њихов пријатељ Алек, раније није био такав…Оптуживаће га за једноумље, фаворизовање кумова и робова, корупцију и све остало у чему су заједно учествовали, а што им није сметало док су се надали да ће и сами профитирати у том удруженом злочиначком подухвату. Вучићу неће бити драго да слуша истину о себи, али услед медијске цензуре глас незадовољних напредњака неће стићи до гласача. У тој тишини нестаће и фракција Томислава Николића, што је један од основних мотива који су Вучића навели на одлуку о расписивању ванредних парламентарних избора. Да би ојачао позиције, Вучић ће из СНС-а почистити сва сумњива лица, све наивце који мисле да Николић има моћ да их заштити. Истовремено ће сина Радомира погурати на неку озбиљнију функцију, свеједно да ли у странци или у државном апарату, чиме ће амортизовати незадовољство тате Томе. Вучићева кадровска комбинаторика, ма колико оптимистично изгледала у његовим плановима, лако може да се претвори у фијаско. Довољно је да Тома Николић покаже зубе и пружи активан отпор. Усред изборне кампање, последње што Вучићу треба јесте сукоб с Николићем. И обрнуто. Зато обојица одржавају равнотежу страха, иако знају да ће она бити нарушена изборном листом. Неспособан да реши проблеме у страначкој централи, умишљени вођа нема појма како да изађе на крај с хаосом који влада по одборима у унутрашњости. На челу више од сто општинских одбора налазе се из Београда делегирани повереници, који не могу да сузбију већ само покушавају да прикрију унутарпартијске сукобе. Поступајући у складу са својим карактером, као што ради све у животу, Вучић је годинама одлагао суочавање с реалним изазовима, надајући се да ће се проблеми решити сами од себе. Свим супротстављеним странама обећавао је подршку, чиме је само продубљавао јаз и подгревао кризу. Сад, кад је дошло време за рашчишћаване, вођа је схватио да не постоји добро решење. Што год да уради, довешће до коначне поделе. Напредњаци се немилице сукобљавају у Новом Саду, Крушевцу, Нишу, Панчеву… Лидери завађених струја схватили су да су препуштени сами себи, па не бирају средства за обрачун. Одбацили су рукавице и брутално туку једни по другима. У борби за власт у локалним одборима отишли су толико далеко да воде прљаве кампање једни против других, по угледу на оно што Вучић ради на републичком нивоу против представника опозиције. Колико су бруталне предизборне прљаве игре међу напредњацима најбоље илуструје пример из Вршца. У оквиру припрема за предстојеће локалне изборе, ноћу, кад поштен свет спава, активисти једне од напредњачких фракција у поштанске сандучиће грађана, других странака и државних институција убацују компромитујући материјал о партијским колегама из супарничког табора. На удару такве диверзије недавно се нашла Драгана Станков, бивши директор Јавног предузећа за стамбено пословање „Вршац“. – Станков Драгана је злоупотребила положај у „Инвест стану“, а данашњем ЈП „Вршац“, тако што је сопственим признањем чинила кривична дела обраћајући се општинском одбору напредњака. Плаћала је аутобусе Српској напредној странци из средстава „Инвест стана“, а самим тим и новцем грађана Вршца јер је „Инвест стан“ основала општина Вршац. Мимо предмера радова је плаћала радове за канцеларије напредњака. Добила је на руке из централе СНС-а четири милиона динара и нашла сто особа који су уплатили на свој текући, па пребацили на текући рачун СНС-а у Београду по 40.000 динара. Прање новца… Постоји и оригинал извештаја – наводи се у летку који је дељен грађанима Вршца. Прозвана Драгана Станков заиста је у „Резимеу извештаја о раду“ признала извршење кривичног дела прања новца. – Лично сам преузела одговорност за уплату 4,000.000,00 динара за кампању, када је требало пронаћи и организовати 100 лица да изврше уплату. Уз несебичну помоћ и ангажовање Ружице Максимовић акција је реализована за два дана и били смо једини одбор у Србији који није имао ниједну погрешну уплату – навела је Станков. У рату за функције у странци и општинским органима власти напредњаци су сами раскринкали мафијашки начин пословања. Александар Вучић је осмислио систем за прање новца. Из страначке централе, из црног фонда, локалним одборима је подељено око четири милиона евра. Сваки одбор је паре разделио члановима, који су на рачун странке уплатили „донације“ од по 40.000 динара. Злочиначки ум председника напредњачког картела одредио је ту висину прилога како би изиграо Закон о финансирању политичких партија, који захтева да се донације чија вредност је већа од просечне месечне зараде објаве, све с именом и презименом дародавца. Званично, просечна зарада је већа од 40.000 динара, па кривично дело остаје прикривено, у кругу фамилије и осталих паразита, далеко од тужилаштва и судова. Док је СНС на власти полиција и тужилаштво неће повести истрагу и утврдити порекло опраног новца, која сума је у питању, ко га је дао Вучићу и шта је добио за узврат. Аутор слогана „Свом снагом против корупције“ у кршење закона увукао је хиљаде функционера и чланова своје странке. Успут, дао је и повод за оптужбе једних напредњака против других у унутарстраначком обрачуну. С обзиром на овај пример, може само да се наслути за која ће све кривична дела Србија сазнати кад избори буду званично расписани и кад се распламса рат на напредњачкој депонији. Уз те проблеме, које не уме да реши, Вучића је задесила и мука са крупним спонзорима. – Доста је било, од мене и превише – поручио је Вучићу најважнији мецена из прошле кампање Станко Суботић. После ослобађајуће пресуде у поступку за шверц дувана, којим је државни буџет оштећен за око 40 милиона евра, Цане Суботић је проценио да више нема потребе да финансира Српску напредну странку и њеног вођу. Он је добио слободу, Вучић власт. Посао обављен, па сад свако својим путем. Вучић више нема шта да понуди Суботићу, може само да проси, али тврдо је тајкунско срце, не даје милостињу. Што је још горе по напредњачког вођу, Цане није подложан притисцима. Искуство га је научило како да се одупире рекеташима, зато прецизно документује сваку донацију, поседује потписане доставнице, изјаве сведока, снимке сусрета, све што му је потребно за адекватан одговор ако власт покрене нову компромитујућу медијску кампању. Сличног расположења је и Драган Амиџић, новосадски тајкун који је напредњацима помогао кад им је требало, и то без условљавања. Склон бахатом понашању, Амиџић је пажњу јавности привукао саобраћајним инцидентима. Градским улицама је јурио својим „поршеом“, а у фебруару 2014. године војним оклопним возилом, које је купио по врло повољној цени, уништио је коловоз и заштитну ограду у Сремској Каменици. Грађане је узнемиравао и на Штранду, кад је приватним млазњаком летео изнад купача. Новосађани могу свашта да му приговоре, али мора да му се призна доследност у односу према свакој власти. Како је некада вређао Игора Павличића, градоначелника из Демократске странке, тако сада кињи и омаловажава напредњака Милоша Вучевића. Приликом недавног случајног сусрета у једном новосадском ресторану, Амиџић је одржао пригодан опозициони говор, који је зачинио увредама: – Више ни динара не дам напредњацима! Зар ја да плаћам, а они ми за градоначелника постављају ову пичкицу – викао је Амиџић и након што је Вучевић побегао из кафане. Док новосадски тајкун завртањем славине прети из обести, многи мањи привредници из практичнијих разлога ускратиће финансијку подршку Српској напредној странци. Једноставно, власт их је спречила да нормално послују и привређују, па више немају новца ни за себе, а камоли за напредњачке кампање. – До 2013. имао сам три производна погона. С оваквим тржиштем, на коме доминира кинеска и шверцована роба, под притиском астрономских даџбина, принуђен сам да затворим фирму. Поштено сам платио непоштен порез, очистио дуговања за прошлу годину и затворио два погона. Ускоро ћу и трећи. Па, нека Вучићев буџет пуне стране компаније, којима од мојих пара даје огромне субвенције – каже за „Таблоид“ власник једне од текстилних фирми из Ниша, који напомиње да „себи никада неће опростити што је 2012. и 2014. финансирао СНС“. Да има све више таквих примера показује и случај у који је недавно умешан Бошко Ђукановић. Откад је смењен с функције директора „Дедиња“, угледног кардиохирурга почели су да избегавају и бизнисмени који су спонзорисали ваљевски кошаркашки клуб „Металац“. У разговору с једним привредником, др Ђукановић је затражио прилог за свој клуб. – Лично ми је Андреј Вучић рекао да прекинем сарадњу с „Металцем“. Док ови не падну с власти, од мене нећеш добити ни динара. Али, ако ти је за утеху, више ни њима не дам паре – рекао је тај бизнисмен. Ни Богољуб Карић више не жели да узалуд трпа паре у Вучићеве џепове. Карић је до сада, како причају чланови пећке породице, у СНС уложио око осам милиона евра. За те паре Вучић је пристао да посланичке мандате додели Богољубовој жени Миланки и брату Драгомиру, али не и да реши основни проблем – да укине потерницу и омогући му повратак у Србију. Богољуба Карића није лако преварити. Вучић је то успео, али и томе је дошао крај. Уместо пара, одбегли власник БК Компаније на вођину адресу шаље само подругљиво претеране изливе љубави. Вучић је одговорио најавом раскида коалиције СНС-а и Покрета „Снага Србије“. Но, ни на томе не инсистира како не би Карића одгурнуо у загрљај Ивице Дачића. Ако остане без Карићевих пара, Вучић ће позвати у коалицију Ненада Поповића. Иако је русофил, евро-скептик и отворени противник сарадње с НАТО, Поповић има шта да напредњацима донесе у мираз. Осим оног што Вучић највише воли – новца – лидер Српске народне партије има добре контакте с властима у Москви, па би тај имиџ могао добро да се искористи за придобијање патриотског дела напредњачких гласача, који не подржавају вођин евроатлантски фанатизам. Вучић је свестан да ће му за изборни успех бити потребни и гласови патриота. Да би их заварао, намеравао је да се употреби бившег шефа Војислава Шешеља. Војвода од Лисовића добио је радни задатак да у кампањи наглашава како је „Вучић доказани патриота јер одбија захтев Европске уније да Србија уведе санкције Русији“. Наравно, такав захтев не постоји, али истина никада није обавезивала ни Шешеља, ни Вучића. Стратегију је покварио захтев Хашког трибунала да се Шешељ врати до краја марта, кад би требало да му се објави пресуда. Где баш сад, кад је Вучићу најпотребнији? Отуд огорчење у протестном писму које је српски премијер упутио Трибуналу, као да не зна да ће институција, коју је донедавно називао „антисрпским казаматом“ и „злочиначком америчком завером против Срба“, учинити све што може на Шешељеву штету. Пакосни сценарио, којим су Шешељу скресане наде да ће Српску радикалну странку вратити у парламент, можда није намерно усмерен против Вучићевих изборних интереса, али, ето, поклопило се, па у јеку кампање неће имати ко да дува у напредњачка спласнула патриотска једра. Александар Вучић ће имати тежак посао да очува привид јединства Српске напредне странке, да исцеди преостале спонзоре и организује медијску кампању у којој ће рециклирати стара, неиспуњена обећања. Прошле изборе добио је на причи о борби против криминала и корупције, коју је поткрепио хапшењем и притварањем Мирослава Мишковића. Резултат се видео пре неки дан, кад је на рођенданску прославу „Делта Холдинга“ послао Синишу Малог, на ритуално поклоњење. Дакле, та сплетка је проваљена. Као и неуставни, незаконити и накарадни пројекат „Београд на води“. У прошлој кампањи Вучић је успешно замајавао грађане распродајом станова у макети. Од тада није протекло баш много воде Дунавом, а гласачи су схватили да је њихов вођа сумњивим арапским инвеститорима поклонио најлепши део Београда, док су они добили смањење плата и пензија, отказе и решења о пленидби имовине због неплаћених рачуна за поскупелу струју и комуналије. Српски маркетиншки Худини, притиснут катастрофалним резултатима своје четворогодишње владавине, може да се узда још само у цензурисане медије, поткупљивање гласача и застрашивање противника. Колико је Вучићева власт слаба видело се током она два месеца, колико је „Курир“ имао снаге да објављује истину. Било је довољно да се само један дневни лист позабави реалним догађајима, па да напредњачка кула од карата почне да се тресе. Претњама и насиљем, злоупотребом полиције, правосуђа и својих медија, Вучић је успео да се нагоди с Родићима и да обезбеди предизборну подршку „Курира“. То је највише што је могао да уради. Остало је на бирачима, који ће на гласачком листићу сами себи одредити дијагнозу и судбину. Предраг Поповић / Таблоид http://www.vaseljenska.com/misljenja/kumova-osveta/