Зачеци непријатељског деловања невладиних организација у Титовој Југославији

ПРВИ ДЕО ГЕНЕЗА СМРАДА   ******* 1 ЗАЧЕЦИ НЕПРИЈАТЕЉСКОГ ДЕЛОВАЊА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ Период државног просперитета Југославије за време четрде­сетогодишње владавине Јосипа Броза Тита (од 1945. до 1980. године) остаће запамћен као најстабилнија епоха у историји тог простора. Несврстана политика обезбедила је земљи уг­лед какав никада до тада није имала, а мудро балансирање између источног и западног војног блока донело је Југославији статус зна­чајног фактора светског мира. Моћна Југословенска Народна Армија штитила је границе од спољашњих притисака, а респективан без­бедносни апарат гарантовао је пуну унутрашњу сигурност. Водећа политичка снага, Комунистичка партија Југославије, успешно је спро­водила програм социјалистичких реформи, па је двадесетдва милио­на становника живело спокојно, уз бесплатну здравствену заштиту, бесплатно школство, загарантовано право на приход и бројне друге социјалне олакшице. Свакако да није било расипништва и раскоши као на пребогатом Западу, али није било ни беде[1]. Наравно, због свог геостратешког положаја, земља је перма­нентно била на удару субверзивног деловања и са Истока и са Запа­да, али не у мери која би се могла окарактерисати као алармантно угрожавајућа. Државне институције биле су стабилне и за непријатељску страну недодирљиве, па се највиши домет испољавања непријатељске делатности сводио на пропагандно критизерске радио­емисије Гласа Америке и Слободне Европе[2], без неког битног учинка, јер народ на њих није обраћао пажњу. Тимови западних обавештајних анали­тичара годинама су истраживали која је то најслабија карика југословенског друштва на коју би се ефикасно могло деловати, и од неколико опција (вишенационалне средине, супротстављене верске заједнице, сепаратистичке тежње појединих етничких групација) закључили су да за почетак, основна циљна група субверзивног наступа буде југословенска студентска омладина. План је био је­ дноставан: понудити тим младим људима, до којих су западни ути­цаји већ увелико стигли преко музике, кинематографије и моде, могућност личне афирмације и шансу за живот у богатијем свету. Веома обазриво план је почео да се реализује преко Информативног центра Америчке амбасаде у Београду – УСИЦ, Културног центра при Француској амбасади, и Британског савета који је дело­вао у оквиру британске ДК мисије. Уз сагласност југословенских власти, којој је пројекат презентиран као облик међународне науч­не сарадње, најбољим студентима, који испоље интересовање да своје образовање допуне на страним универзитетима, понуђена је могућност бесплатних семинара, симпозијума, па и стипендирање. Финансијска средства за то су унапред била обезбеђена из приват­них фондација које смо накнадно упознали као невладине органи­зације. По правилу, одабрани кандидати могли су се сврстати у две категорије. Прву су чинили заиста изванредни студенти натпросечних квалитета. Другу, по западним аналитичарима значајнију катего­рију, сачињавала су деца из породица југословенских политичких и војних руководилаца. Посебно је интересантно да током подноше­ња молби и разговора кандидата са дипломатским особљем ника­да није спомињан ни један услов, обавеза или нешто слично што би се могло окарактерисати као сумњиво. Напротив, константно је про­вејавао став да њихове земље пружају пуну подршку југословен­ској социјалистичкој опцији, па им је стога и намера да нам, колико могу, помогну да наш социјализам буде још лепши и напреднији. И тако дође и 1968. година. Масовни студентски протести потре­сали су све метрополе западног света. Побунише се и студенти у југословенским универзитетским центрима. И док су амерички сту­денти у име пацифизма протестовали против рата у Вијетнаму, а фран­цуски студенти из непрецизно дефинисаних мотива демолирали Париз, београдски студенти дигоше се са захтевом: „За лепши и напреднији социјализам“. Један од главних вођа побуне, у то време, млади про­фесор филозофије Драгољуб Мићуновић, упутио је протестни ултима­тум да се име београдског универзитета мора променити у Црвени универзитет Карл Маркс. После неколико жешћих окршаја са полици­јом, у којима су се, између осталих, посебно истакла деца из ко­мунистичких породица, студентима се обратио Тито. Његова појава била је сасвим довољна да се протести истога дана обуставе. Пред­седник се захвалио студентској омладини на подршци коју изражава­ју према социјалистичкој изградњи земље, те се сви разиђоше срећни и задовољни. Највише су ликовале западне дипломате. Превара је успела. Из језгра организатора студентског бунта изродила се нова југословенска опозиција из које ће многи, као горе споменути марксиста Д. Мићуновић и гро комунистичких потомака, касније направити успешне политичке каријере у проамеричким невладиним организацијама[3]. Процес трансформације вођа и учесника студентског бунта 1968. године у праву антикомунистичку опозицију одвијао се у фазама. Дуго година, чак и после Титове смрти, за стабилну државу каква је Југославија још увек била, представљали су само политички безо­пасне маргиналне групе неформално организованих интелектуалаца. То је навело државне органе да њихову улогу потцене, што се на дугорочном плану показало као озбиљна грешка. Чињеница је да неког организованог опозиционог деловања није ни било. Наиме, њихови покушаји да се као опозиција легализују увек су били директно или индиректно везани за подршку коју су очекивали од америчке и других амбасада, што од стране Државне безбедности није толе­рисано. Уз то, за известан број људи из њиховог друштва постојала је основана сумња да су регрутовани у обавештајну мрежу страних Служби, што их је, све заједно, додатно компромитовало. Објектив­но, активност им се сводила на повремене контакте са европским левичарским организацијама и то више по приватној линији, затим на учешће у полутајним затвореним симпозијумима, каква је, на при­мер, била Корчуланска школа, на објављивање радова политичке са­држине у страним публикацијама, неколико покушаја покретања соп­ствених опозиционих часописа и на редовна окупљања у неформалним групама по становима или кафанама. С обзиром на то да су на друштвеном плану делимично успели да се наметну као самозвана прозападна интелектуална елита имали су симпатизере међу млађим интелектуалцима и уметницима, мада је и код тих људи у позадини симпатија провејавала прикривена нада да ће преко њихових веза на западу евентуално успети да се домогну неке стипендије, спонзор­ства, прилике за међународну афирмацију или неке сличне користи. ПРИСЕЋАЊЕ ПРВО Средином седамдесетих година, по завршеној средњој школи, као и сви млади људи тог узраста, налазио сам се на животној прекрет­ници када сам морао да одлучим шта ћу даље са самим собом. Заносио сам се писањем позоришних драма, што ми је како­тако ишло од руке, па сам добар део времена проводио по театрима, с надом да ћу успети да упишем Позоришну академију. Тако сам, сасвим случајно, упознао једну интересантну, добронамерну же­ну, старију од мене десетак година, која се као врсни познавалац модерних тенденција у позоришној уметности својски ангажовала да ми у тим намерама помогне. После неколико дана дружења започели смо разговор на тему политике. Мало се онерасположила када сам јој рекао да сам комуниста, али је констатовала да јој то не смета. На питање одакле јој одбојност према комунистима испричала ми је да је својевремено, као вођа студентских немира ’68. ухапшена и осуђена, да је провела извесно време у затвору, али да ни по истеку казне није променила своја антикомунистичка уверења, већ ју је то, напротив, још више мотивисало да се посвети опозиционом раду. Да будем искрен, нисам је озбиљно схватио, што сам јој и рекао. Одговорила је да је тако можда и најбоље. Постали смо искрени пријатељи. Посећујући је повремено, зати­цао сам у њеном стану повеће мешовито друштво различитих годи­на старости. Представила ми их је као интелектуалце опозиционаре. У свакој од тих прилика, разговори би престајали чим бих се ја појавио, што ми је било непријатно, међутим, на моју опаску да ми је жао сто сам их прекинуо и да ћу да навратим касније, љубазно би ме замолили да останем, јер је њихова грешка што су се задржали ду­же него што су планирали. Како је време пролазило привикли су се на моје присуство, па ми се једном пружила могућност да при­суствујем таквом скупу, за који ми рекоше да није ни поверљив ни претерано значајан. Имао је форму класичног партијског састанка, с тим што је ат­мосфера била пријатнија и интимнија. На моменте су ми деловали смешно због усиљених покушаја да се понашају као завереници. Један од учесника прочитао је пресек вести Би­Би­Сија (ББЦ), „Гла­са Америке“ и „Слободне Европе“, после чега је изнео своје ко­ментаре, величајући улогу западне демократије у светским политичким процесима. Друга тема односила се на помоћ породици једног од њихових пријатеља који се налазио на издржавању вишегодишње казне затвора због свог опозиционог деловања. У оквиру треће теме препричано је пар трачева из југословенског политичког врха потеклих од деце политичара, коју су држали на вези. Четврта тема, за коју сам проценио да их је највише занимала, односила се на то како „пљујући по Титу и држави“ обезбедити тезгу или стипендију за себе и своје ближње на неком од престижних западних универзитета. Састанак је тиме завршен и настављено је са приватним дружењем. Већину људи које сам ту сретао упознао сам врло површно. На­име, проценили су да се вероватно нећу дуже задржавати у њихо­вом друштву, па се нису ни трудили да се посебно зближавамо. Између осталих, упознао сам, у том периоду великог заљубљеника у по­зоришну уметност, Зорана Ђинђића[4]. Млади, егоцентрични, арогант­ни интелектуалац, који је стално био у журби због неких важних по­слова којима се тренутно бави, свраћао је тако на десетак минута и још ужурбаније одлазио. Разговарали смо кратко, два или три пута, на тему филозофије Далеког истока, која је занимала обојицу. После извесног времена престао сам да се срећем са њима. Живот ме је одвео другим путевима. Није ми било суђено да се ба­вим позориштем. Још мање да постанем прозападни опозиционар. Знам да се половина њих политички пасивизирала, а међу првима моја драга пријатељица, којој се изгледа доста тога смучило. Дру­га половина далеко је догурала. Тренутно је на врхунцу политичке моћи. За рачун „Новог светског поретка“ активно трује Србе глобалистичким смрадом. Са Зораном Ђинђићем састао сам се двадесет пет година кас­није. Ја у својству функционера Државне безбедности власти у ра­сулу, он у својству лидера власти у успону. Мој задатак био је да га упозорим на то да у хаосу политичких превирања не покушава насилно преузимање објеката и документације Службе државне без­бедности, јер ћемо, у том случају, морати да пружимо оружани от­пор, мада се трудимо да избегнемо инциденте који би народ увели у грађански рат. Његов задатак био је да ми предочи да нова политичка гарнитура веома уважава наш професионални састав, али да су због притиска страних моћника, чију подршку уживају, прину­ђени да ту Службу расформирају, с тим што се то никако неће чинити насилним путем. Разишли смо се уз обостране гаранције, с моје стране да Служба неће у текућим политичким процесима користити ком­промитујућу документацију против његових људи, с његове стра­не да ће се лично ангажовати да не дође до покушаја насилног преузимања Службе. Како речено тако и учињено. Више се нисмо састајали. Нисмо ни могли. Недуго затим ликвидирала га је, према званичној верзији догађаја, група српских ратних ветерана, припад­ника националног патриотског фронта. Узгред речено, атентатор­снајпериста имао је веома лак задатак. Без тешкоћа је одабрао заседу, лоцирао „објекат“ и неутралисао га, а затим се исто тако неометано удаљио са лица места. Ђинђићеви пратиоци нису могли да предузму ништа зато што није постојао спољашњи прстен дубинског обезбеђе­ња. Наиме, организациона јединица која се професионално бавила тим нивоом заштите државних функционера међу првима је укинута Ђинђићевом реорганизацијом Службе државне безбедности. Неоспорно је да су југословенски органи безбедности помно пратили све што се дешавало у круговима политичких неистомишљеника, што, као пракса, уосталом, није ни сакривано од народа. Међутим, увек је провејавао утисак да ту нешто недостаје. У партијској, али и у службеној терминологији, унутрашњи непријатељ обично је означаван као недефинисани – неко. Када су шиптарски[5] сепаратисти започињали прве побуне, уз обавезно присуство анонимног залуталог америчког дипломате, водио их је неко; када су радници подстрекивани на безразложне штрајкове, уз обавезно присуство случајно затечених страних новинара, организовао их је неко; па када су се у студентској штампи појављивале прецизне и тачне информације о размирицама унутар политичког врха, одавао их је неко; а што је најгоре, на крају је ишла обавезна политичка фраза да смо за то криви сви. Постављало се логично питање: како уз моћну Службу, за коју се веровао да „све види и све зна“, тај неко нема име и презиме? Или можда има, али се то из непознатих разлога сакривало од јавности. За политичка кривична дела прозивани су и кажњавани искључиво, већ свима познати, дежурни кривци из редова писаца националиста или бивших агената совјетског Информбироа. Међутим, на тим судским процесима ни из далека нису дотицане теме које су се тицале озбиљних појава унутрашње дестабилизације државе. Дилеме те врсте посебно су оптерећивале појединце из моје генерације припадника Државне безбедности, који су из службених разлога били у могућности да прочитају бар неки од досијеа о проблематици прозападних опозиционих организација и њихових активиста. Имена најокорелијих заговорника рушења државног система из тог периода се или не спомињу или су шифрована. При томе, пажљивом анализом материјала могло се закључити да су многа лица из њихове околине кривично процесуирана, док против њих, као главних, никада није вођен поступак. На крају, уз све напоре оперативе која је писала извештаје да се неке чињенице „из разлога конспиративности“ изоставе или прикрију, остајало је још довољно елемената да се изведе закључак да се радило о деци из породица наших политичких и војних руководилаца. Социјално раслојавање унутар југословенског друштва наплатило је своју цену. Дела, квалификована као „рушење уставом утврђеног поретка“, која су једнима запечатила судбину, другима су приписивана као младалачки несташлук. Због оваквих оперативно безбедносних и политичких пропуста данас у земљи имамо ситуацију да најекстремније издајничке глобалистичке невладиние организације воде потомци перспективних комунистичких кадрова из Титове епохе: Весна Пешић, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Биљана Ковачевић и други[6]. Следи наставак… [1] Беду ће донети западна демократија пар десетина година касније. [2] Иначе, обе поменуте радио­станице функционално су подређене пропаганд­ној машинерији НАТО пакта, помоћу чијих финансијских средстава се и дан данас одржавају. [3] Значај студентских протеста 1968. године за новију историју Југославије данас се тумачи и третира различито. Имајући у виду да многе околности по питању тих догађаја никада нису званично објављене, могућности интерпретација су вишеструке. Генерално, политички идеолози, и левичари и десничари, поменути протест сагледавају у позитивној конотацији. Левичари га представљају као прогресивну реакцију на превазиђени комунистички догматизам, што је дугорочно резултирало афирмацијом нове гарнитуре водећих југословенских комуниста, као што су: Михаило Марковић, један од најпознатијих европских левичарских идеолога, Милорад Вучелић, актуелни лидер Социјалистичке партије Ср­бије, па и последњи председник социјалистичке Југославије, Слободан Милошевић. Истовремено, десничари пласирају тумачење како је то био први послератни масовни грађански бунт, мотивисан идејом успостављања демократског друштва, са прикривеном антикомунистичком цртом. За разлику од њих, у теорији и пракси југословенских безбедносних струк­тура и институција, догађаји из 1968. године, сагледавају се искључиво у не­гативном контексту. Наиме, сва расположива обавештајна и контраобавештајна сазнања недвосмислено су указивала да у позадини догађаја стоји субвер­зивно деловање западних служби, а што се, иначе, наредне тридесет две го­дине интензивно изучавало као обавезни део наставног програма на специјализованим курсевима Државне и Војне безбедности. Сходно томе, приликом израде ове студије и ја сам се превасходно држао професионалног става, па 1968. годину представљам у негативном светлу. Свакако да је у демонстрацијама учествовало мноштво честитих и напредних младих људи чији мотиви никада нису третирани као спорни, а да ли су и до које мере њи­хове побуде биле изманипулисане од стране Запада, оставићу као отворено питање ауторима другачијих професионалних профила. [4] Као експонент западних сила Ђинђић ће, 2001. године, постати премијер прве проамеричке марионетске Владе у Београду. [5] Шиптари – назив за грађане албанске националности, који насељавају подручје на југу југословенске Републике Србије. [6] Током израде ове студије перманентно сам се консултовао са неколико пријатеља, ратних другова и бивших колега, чије сам мишљење уважавао као компетентно. Сви су ми, у вези са И поглављем првог дела студије, сугерисали да више простора посветим Титовим политичким пропустима, вероватно полазећи од претпоставке да су ми подаци о тим околностима познати и да приликом изношења критичког осврта не бих имао предрасуда, с обзиром на то да никада нисам важио за загриженог титоисту. То нисам учинио из два разлога. Први је чињеница да у Титово време нисам био активни учесник збивања, што значи да би се моје излагање свело на парафразирање других аутора, уз неминовно удаљавање од теме. Други разлог је личне природе – као и већини људи моје генерације Тито ми је омогућио безбрижну младост (а како ми се чини и динамичну старост). У сваком случају – хвала му.