Идеолог треће генерације европских џихадиста није Бин Ладен већ Ал Сури

ЕВО КАКО СЕ ФОРМИРАЛА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА РОЂЕНИХ У ЕУ КОЈИ НИСУ ПОСТАЛИ ЕВРОПЉАНИ (крај) Године 2005. појавио се рад Ал Сурија на 1.600 страница под називом „Позив на глобални исламски отпор“, који француски научник, стручњак за исламски свет Жил Кепел сматра фундаменталним делом које је положило темеље треће генерације џихада У том делу Ал Сури критикује терористичке нападе 11. септембра који су довели до војних операција у Авганистану и Ираку, што је значајно ослабило позиције Ал Каиде у свету. Уместо великих терористичких напада, који су по Ал Суријевом мишљењу манифестација „Бин Ладенове надмености“, теоретичар исламизма предлаже прелазак на „индивидуализацију џихада“, тј. на нападе терориста-појединаца, који би од свог новца куповали оружје и експлозив Такви напади не треба да изазивају земље Запада да изводе нове војне операције, већ да стално држе противника у напетости, терајући га да ограничава слободу муслимана у појединим земљама. Измене законодавства и пораст исламофобије треба да доведу до прогона муслимана у западним земљама, што ће на крају довести до масовних протеста, сукоба, а затим и до грађанског рата у Европи. Управо то као главни циљ џихада види Ал Сури Важну улогу у пропаганди исламизма одиграо је и Анвар Ал Авлаки, држављанин САД јеменског порекла, који је био први који је интензивно користио Facebook и YouTube и постављао своје проповеди на интернету. Он је такође написао брошуру под називом „44 начина да се подржи џихад“, у којој је на енглеском језику објаснио исламистима-почетницима шта треба да раде у име „рата против неверника“         ДРУГИ идеолог треће генерације џихадиста је Абу Мусаб Ал Сури, који је члан главног органа Ал Каиде – Савета (Шуре) и који је деценијама писао фундаменталне теоретске радове о џихаду.         Године 2005. појавио се рад Ал Сурија на 1.600 страница под називом „Позив на глобални исламски отпор“, који француски научник, стручњак за исламски свет Жил Кепел сматра фундаменталним делом које је положило темеље треће генерације џихада.         У том делу Ал Сури критикује терористичке нападе 11. септембра који су довели до војних операција у Авганистану и Ираку, што је значајно ослабило позиције Ал Каиде у свету.         Уместо великих терористичких напада, који су по Ал Суријевом мишљењу манифестација „Бин Ладенове надмености“, теоретичар исламизма предлаже прелазак на „индивидуализацију џихада“, тј. на извршење терористичких напада од стране терориста-појединаца, који би од свог новца куповали оружје и експлозив.         Такви напади не треба да изазивају земље Запада да изводе нове војне операције, већ треба стално да држе противника у напетости, терајући га да ограничава слободу муслимана у појединим земљама.         Измене законодавства и пораст исламофобије треба да доведу до прогона муслимана у западним земљама, што ће на крају довести до масовних протеста, сукоба, а затим и до грађанског рата у Европи. Управо то као главни циљ џихада види Ал Сури.         По Ал Суријевом мишљењу, погрешна је и организациона структура коју је изабрао Бин Ладен. Уместо централизованог модела он предлаже флексибилнију структуру, која би давала већу слободу различитим деловима и ћелијама. „Низам, Ла Танзим“ („систем, али не организација“) пише Ал Сури, наглашавајући да Ал Каида треба да буде не просто организација, већ систем, начин размишљања.         Важну улогу у пропаганди исламизма одиграо је и Анвар Ал Авлаки, држављанин САД јеменског порекла, који је био први који је интензивно користио Facebook и YouTube и постављао своје проповеди на интернету. Он је такође написао брошуру под називом „44 начина да се подржи џихад“, у којој је на енглеском језику објаснио исламистима-почетницима шта треба да раде у име „рата против неверника“.         Тако се 29. начин да се подржи џихад састоји у томе да се на интернету праве различити исламски форуми, а такође да се путем електронске поште размењују преводи пропагандних текстова на енглески језик, како би могли да их прочитају они који не знају арапски. Пратећи Авлакијеве савете, присталице радикалног исламизма су 2007. године отвориле форум „Ансар ал Хак“ (Ansar al Haqq), на којем се може наћи велика количина екстремистичке литературе преведене на енглески и француски језик.         Поред Бин Ладена, Ал Сурија и Ал Авлакија, који су највећи идеолози трећег таласа џихада, треба поменути и Омара Диабија, познатог под псеудонимом Омар Омсен, најпознатијег исламског идеолога з Француској, који је успешно врбовао француске џихадисте и чији су видео-снимци били веома популарни на интернету.         Сенегалац је живео у Ници, у њеној најсиромашнијој општини Аријан (Ariane), која се налази између фабрике за спаљивање отпада и гробља. Осуђен за оружане пљачке, Оман Омсен је провео у затвору неколико година, где су поред њега служили затворске казне и екстремисти. Изашавши на слободу, он се 2011. године прикључио Forsane Alizza, француској исламистичкој групацији познатој по својим протестним акцијама у Нанту и Лиможу.         Тада је Омар Омсен почео да прави и шири на друштвеним мрежама видео-снимке у којима је предлагао своје тумачење светске историје с позиција радикалног исламизма.         Омсен се у јулу 2013. године придружио ИД и упутио у Сирију. Своје путовање је снимио у првом лицу и укључио је ту епизоду под називом „Пут у Свету земљу“ у серије видео-снимака „19 HH: Историја човечанства“ (19 HH: L’histoire de l’humanité).         У Сирији је Омсен постао „духовни емир“ француске катибе (војна јединица) Џебхат (Фронта) ан-Нусра.         Жил Кепел (Gilles Kepel), један од највећих стручњака за арапски свет, сматра да је управо захваљујући Омару Омсену „број француских џихадиста који су се придружили ИД или Џебхат ан Нусра из просперитетног департмана Приморски Алпи (Alpes-Maritimes) на Азурној обали велик и упоредив са бројем џихадиста из најсиромашнијег предграђа Париза Сен Денија“. Жил Кепел         У августу 2015. године медији су објавили да је Омар Омсен погинуо у бомбардовању.         Дејвид Томпсон (David Thompson) пише да су друштвене мреже једно од најјачих оружја исламистичке пропаганде. Они који сумњају виде друге Французе, исто тако неискусне као што су они, и осећају емоционалну блискост. По сведочењу једног француског муслимана, који је побегао у Сирију, много је лакше одлучити се на следећи корак када пред очима имаш пример „браће исте културе, момака који такође слушају реп, Французе или Белгијанце или чак клинце од 15 године“, пошто је њима лакше веровати.         Тако је извесни Сулејман продао сву имовину у Француској и заједно са женом Клеманс и дететом се преселио у Сирију након што је одгледао видео-клип на Фејсбуку. „Сестра, Францускиња, која је примила ислам, имала је проблема са законом у Француској и упутила се у Сирију потпуно сама. Тамо се удала. Када сам видео њен видео-снимак, осетио сам стид. Тада сам рекао себи: ако је чак и она то урадила, за мене нема ни најмањег оправдања. Отишао сам код жене која се налазила у суседној соби и поставио сам јој питање: „Да ли желиш да се одселиш?“. Испоставило се да је она управо одгледала тај видео-клип. И њој се све преврнуло унутра <…> У недељу смо, иншала, отпутовали“.         Сулејман признаје да је управо упознавање са идејама радикалних исламиста на Фејсбуку било преломни моменат у његовом животу. Друштвена мрежа отвара велике могућности вршења пропагандног утицаја на широку публику, при томе постоји одређена анонимност, што и користе радикални исламисти.         Улога друштвених мрежа је толико велика да чак и највећи франкофони форум за пропаганду радикалног исламизма „Ансар ал Хак“ (Ansar al Haqq) губи своју публику, пошто је већ одавно познат полицији, за разлику од налога и група на Фејсбуку, које је у укупној маси практично немогуће открити.         На пример, страницу на Фејсбуку „Буди се, заједнице“ (Wake up Oumma), направио је 2008. године Абу Селијан (Abu Selyân), 28-годишњи незапослени из Нице. Она је објављивала материјале на француском језику усмерене против световне власти и подржавала деловање муџахедина.         Конфликт у Малију су у групи звали „крсташким ратом Француза против муслимана“. Максималан број чланова износио је тада око 12.000 људи. Упркос честом блокирању, група је настајала поново и опет би окупљала 2-3 хиљаде чланова. Ипак није поново оснивана од лета 2014. године. Путовања у кампове за обуку терориста         Путовања европских радикалних исламиста у арапске земље ради обуке у камповима терориста почела су много пре рата у Сирији и оснивања Ал Каиде.         Још 1970. године је банда Бадер-Мајнхоф (Фракција Црвене армије) провела 60 дана у либанским камповима Фронта за ослобођење Палестине.         Током 1980-тих година одним једна од главних дестинација за терористе-почетнике био је Авганистан, а почетком 1990-тих – Босна. Практично сви познати француски терористи у последњих 25 година – Халед Келкал (Khaled Kelkal) (један од организатора експлозије на станици Сен Мишел 1995. године), Мохамед Мера, браћа Куаши – сви су пре извршења напада посећивали кампове за обуку терориста.         Такво путовање је давало могућност да се овлада основним вештинама гађања, да се непосредно упознају већ формирани терористи и „осети на својој кожи“ бреме свакодневног живота џихадиста.         Осим тога, у камповима уче убијању. Тако су неки од учесника напада 13. новембра 2015. године вршили егзекуције у камповима ИД, други француски терористи су мучили заробљенике. На пример, Мехди Немуш (Mehdi Nemmouche) је био тамничар француских новинара Николе Енана (Nicolas Henin) и Дидијеа Франсое (Didier François), које је ИД држала у заробљеништву 10 месеци. Горка иронија се састојала у томе што – док се жестоко опходио са заробљенима – Немуш, син емиграната из Алжира, вероватно није ни наслућивао да је један од заробљеника – новинар Дидије Франсоа – у младости био борац за заштиту права емиграната и борац против расизма и да је активно учествовао у раду организације „SOS – расизам“ (SOS Racisme). Радикализација у светлу грађанског рата у Сирији         У арапском свету постоји много места где терориста-почетник може да се упути ради идеолошке и војне обуке – Тунис, Алжир, Либија, Јемен, Ирак, Сирија, Пакистан, Авганистан итд. Међутим, због целог низа разлога Сирија заузима посебно место међу тим дестинацијама.         У овом тренутку Сирија, где од 2011. године траје грађански рат, заузима прво место по броју добровољаца који су дошли да ратују против режима Башара Асада.         Према различитим проценама, у Сирији се тренутно налази 1-2 хиљаде француских држављана, од којих су се многи преселили из Француске са породицама. Да би платили путовање, у чију цену, по правилу, улазе лет до Турске и резервисање хотела (да не би били сумњиви), екстремисти-почетници узимају неколико кредита или траже помоћ од пријатеља и рођака, убеђујући ове последње да џихад није могућ без новца.         Сирија привлачи исламисте-почетнике много више него Ирак, Јемен или Мали пре свега због тога што је Сирија или, како је зову терористи – „Аш-Шам“, света земља, која се више пута помиње у хадисима пророка Мухамеда као место где ће се одржати одлучујућа битка између правоверних муслимана и остатка неверничког света. Пророк Мухамед назива „Аш-Шам“ бастионом муслимана и позива правоверне да се упуте тамо.         Управо зато Сирија и, конкретно, Дамаск имају огроман симболички значај за муслимане. Према хадисима, одлучујућа битка ће почети у Дабику (Dabiq), малом граду на турско-сиријској граници. Иако са војног аспекта град нема стратешки значај, ИД је уложила велике напоре и по цену живота многих бораца успела је да заузме град, да би доказала да се историја одвија онако како је наведено у хадисима пророка Мухамеда.         Након доласка у Сирију, исламисти се прикључују или Исламској држави, у чијем саставу ратује франкофона бригада Белгијанаца, Француза и Тунижана, или Джабхат ан Нусри, где је једна од јединица француска катиба (војна јединица). Пошто су услови живота у земљи захваћеној грађанским ратом изузетно тешки, а добровољце често кљукају наркотицима и користе као „топовско месо“, новајлије понекад мењају организацију за коју се боре. Осом тога граница Сирије и Турске је лоше чувана, и многи терористи с времена на време прелазе границу да залече ране, приме послати новац или се сретну са породицом. Повратак у Француску и извођење терористичких напада         По правилу, терористи доносе одлуку да се врате кући због једног од следећих разлога: (1) тешкоће и ужаси рата, разочараност у џихад; (2) недостатак новца и дугови према другим терористима; (3) тежња да се изврше терористички напади на својој земљи; (4) крај војне кампање, примирје.         У недавној историји Француске постоји један добар пример претње коју представљају бојовници који се врате кући после неколико година крвавог рата. Ради се о такозваној банди из Рубеа (Gang de Roubaix), која се састоји од Француза који су учествовали у рату у Босни. Бандити су из Босне донели у Француску оружје и почели да изводе оружане пљачке. Планирали су и да прекину самит G7 у Лилу 1996. године. Бандити су заустављени тек уз помоћ специјалних јединица, при чему су одбијали да положе оружје и изабрали смрт уместо затвора.         Још један пример је Мехди Немуш, који је ухапшен у Марсељу 2014. године, који се вратио у Француску после боравка у Сирији. Терориста, који је у Сирији чувао француске новинаре који су узети као таоци, имао је код себе јуришну пушку Калашњикова, пиштољ, 300 метака и гас маску. Без сумње, његов циљ је било извођење терористичких напада на територији Француске или Белгије. Како истиче Жил Кепел, једна од карактеристика треће генерације џихада јесте непрофесионалност терориста. Као и у случају са Ајубом Ал Казанијем, који је покушао да побије путнике у возу „Талис“, Мехди Немуш је направио велику грешку. Џихадиста није узео у обзир могућност провере докумената у аутобусу и био је ухапшен.         Непрофесионалност је одликовала и џихадисте који су учествовали у терористичким нападима 13. новембра. Један од њих је бацио SIM-картицу, коју је касније пронашла полиција, што је омогућило да се 18. новембра ликвидира неколико терориста у Сен Денију. Међу њима се нашао и, како се верује, организатор терористичких напада у Паризу Абделхамид Абауд (Abdelhamid Abaaoud).         Друга карактеристика данашњег француског џихадизма коју истиче фрацуско-ирански социолог Фархад Хосрохавар (Farhad Khosrokhavar) јесте спремност терориста да умру да би постали мученици. Тако су браћа Куаши, заузевши штампарију, сами позвали полицију и рекли где се налазе, а већи део терориста који су учествовали у нападима 13. новембра имао је код себе појасеве са експлозивом, које је активирао у близини талаца и полиције.         Главни проблем везан за евентуални повратак десетина или чак стотина џихадиста из Сирије и Ирака састоји се у томе што специјалне службе физички нису у стању да прате кретање сваког конкретног лица. Прилив избеглица је толико велики, да није могуће привести сваког џихадисту из ИД или Ал Нусре. А како показују терористички напади од 7-9. јануара 2015. године, 1-2 терориста могу да одузму неколико десетина живота и нанесу огромну штету. ***         Несумњиво је да је проблем исламистичкког тероризма један од највећих изазова пред Француском у овом тренутку. На лето 2016. године у Француској треба да се одржи Првенство Европе у фудбалу, које исламисти могу да покушају да саботирају.         Ради спречавања нових напада покренута је операција „Сентинел“ (Sentinelle), у оквиру које 10 хиљада војника тренутно патролира улицама земље и чува важне објекте. Осим тога, у пуном јеку је процес доношења нових закона који треба да повећају ефикасност борбе против финансирања тероризма и исламистичке пропаганде.         Поред тога, ни присутство војника, ни нови закони, ни ширење борбе против ИД у Сирији не могу да сведу на минимум опасност од нових терористичких напада, а тим пре да реше проблем тероризма у Француској. Да би се ситуација поправила, потребно је много стрпљења, као и јединство француског друштва. Највећа опасност у насталој ситуацији јест поларизација јавног мњења, јачање радикалног расположења у друштву, распиривање међунационалне и међуконфесионалне мржње.         Као пример уједињености грађана Француске пред терором често се наводе митинзи одржани 10. и 11. јануара 2015. године, када је после стрељања редакције часописа Шарли Ебдо више од четири милиона Француза изашло на улице да изразе солидарност са жртвама терористичких напада. Нажалост, било је и оних код којих убиства изазивају потпуно другачију реакцију. Тако су стотине људи 2012. године „лајковале“ страницу Мухамеда Мере, који је побио децу у јеврејској школи. После напада 7-9. јануара многи интернет-корисници су одобравали нападе, а поједина деца из муслиманских породица су одбијала да минутом ћутања одају почаст жртвама терористичких напада. Треба имати у виду да се стратегија терориста састоји управо у расколу француског друштва и радикализацији муслимана који живе у Француској, о чему је и писао Ал Сури.          (крај) http://fakti.org/globotpor/ideolog-trece-generacije-evropskih-dzihadista-nije-bin-laden-vec-al-suri