Циљ НАТО је да надгледа Европу

Тежина онога што задатим насловом текст собом носи имплицира заснованост на што већем броју чињеница, мада су и оне сведене на ниво који задати обим текста дозвољава. Проблемски ниво ношен је управо овим чињеницама. као огледалом у којем себе гледа главни јунак именован као НАТО. Да бисмо објаснили суштину и циљ постојања НАТО-а, довољно је анализирати двојицу гуруа устројства реал-политике САД: Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског, али и друге исткнуте америчке идеологе и званичнике. Након „пада Берлинског зида“, НАТО губи сврху сопственог постојања: „…атлантска заједница…после краха комунизма тапка у месту“, објашњава Кисинџер (Дипломатија). Он појашњава: „Одсуство једне преовлађујуће идеолошке или стратешке претње, омогућило би државама да све више и слободније следе спољну политику засновану на непосредним националним интересима.“ Јасније речено: НАТО обезбеђује да државе не воде спољну политику у складу са својим, већ са интересима САД. Дејвид Гибс (Хуманитарно разарање Југославије) наводи мноштво немачких, посебно француских, и других изјава антиамеричког и анти-НАТО расположења у европским политичким и интелектуалним круговима почетком деведесетих, као и фрустрирајућих изјава америчких званичника о хитној неопходности да се нађе сврха за постојање Савеза, јер он обезбеђује политичку и економску доминацију САД у Европи, па Гибс наводи једног америчког сенатора који појашњава да они – источно-Европљани -, „морају да купују америчко“. Гибс наводи и речи Габријела Робена, бившег француског представника у НАТО: “Стварни циљ савеза, значајнији од свих других, је да надгледа Европу… Он служи као средство да се Европа спречи да постане независна тврђава и, можда, једног дана такмац“. Резигнираност Француза признаје и Кисинџер. Ову чињеницу, поред осталих, признаје и Весли Кларк (Модерно ратовање): „После завршетка Хладног рата…појавила се забринутост да НАТО више неће имати сврху и да ће дубоке суштинске разлике између земаља са обе стране Атлантика надјачати њихов интерес за безбедност“. То је период „осамостаљивања“ (Западне) Европе од америчког утицаја, под којим је била током периода Хладног рата, и у таквим геополитичким процесима САД траже разлог за даље постојање НАТО-а. Како наводи Кисинџер, Савез је награда САД-у након победе у хладном рату и помоћу њега „Америка се везала за Европу преко сталних конститутивних институција и јединственог система војне команде“. Па наставља: „…у одсуству атлантских веза Америка би се нашла у друштву земаља с којима – изузев на западној хемисфери – има мало заједничког у погледу етичких ставова или традиције“, а оно што је најважнији циљ САД у постхладноратовској ери јесте „ширење и јачање светске заједнице демократских, тржишно оријентисаних земаља“. Да би се ово ширење обезбедило „новонасталој ситуацији морају се прилагодити две основне институције које су уобличиле атлантске односе – Северноатлантски савез и Европска унија…, те „Северноатлантски савез остаје најважнија институционална веза између Америке и Европе“. Сваки „покушај стварања европских институција заснованих на противљењу САД на крају ће уништити и европско јединство и атлантску кохезију“, и у том контексту Кисинџер НАТО-у и Европској унији даје исту сврху – ширење – па наглашава:“Чланство у једној од тих организација (НАТО и ЕУ) подразумева и чланство у другој“. Дакле, сврха им је иста: просторно ширење које обезбеђује америчку доминацију. Бжежински (Велика шаховска табла), за разлику од Кисинџера, много је отворенији и цинично искрен када на почетку своје књиге наводи:“Атлантски савез, којег институционално представља НАТО, повезује најпродуктивније и најутицајније земље Европе и Америке, стварајући од Америке кључног учесника чак и у унутаревропским пословима“. У пракси разрађујући теорију Мекиндера (Небојша Вуковић: Логика империје) да ко влада Источном Европом доминира хартлендом, ко влада хартлендом доминира Светским острвом, ко влада Светским острвом влада светом“,  Бжежински објашњава да је „за Америку главна геополитичка награда Евроазија“, а да је „Европа најбитнији амерички мостобран на евроазијском континенту“, као и да је „брутална чињеница да је Западна Европа, а све више и средња Европа, у великој мери један амерички протекторат, са својим савезничким државама које подсећају на античке вазале и зависне територије“, јер само „шира Европа и проширени НАТО ће добро служити и краткотрајним и дугорочним циљевима америчке политике„. За Бжежинског, као и за Кисинџера, „ако Европа хоће да остане део евроатлантског простора, експанзија НАТО је од суштинског значаја“. Признајући да САД могу опструирати стварање уједињене, самосталне Европе, он наглашава да се краткорочна америчка политика у Евроазији своди на маневрисање и манипулисање како би се спречила било каква коалиција која може довести у питање амерички примат. На крају, евроазијску стратегију САД он изражава језиком бруталнијих времена античких империја:“…спречавати завере и сачувати безбедоносну зависност међу вазалима, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и пазити да се варвари не удруже“. Почетком деведесетих година, због све већих захтева за укидањем НАТО у Европи, Американци почињу да преиспитују своју стратегију у свету, те је нова америчка стратегија представљена 1992. Године, а створили су је Пол Волфовиц, подсекретар за одбрану и Зелмај Калилзад уз подршку секретара за одбрану Дика Чејнија. Назив нове америчке стратегије био је „Упутства за планирање одбране“(Defende Planning Guidance – DPG). Први циљ нове стратегије била је Русија и спречавање њеног, поновног, јачања, прерастања у светску силу која би Америци одузела „награду“ за победу у Хладном рату – Евроазију, јер, као што смо видели код Кисинџера и Бжежинског, Американци Евроазију, а тиме и простор Русије, сматрају наградом којом морају да владају да би могли владати светом. Други циљ је објашњен директно:“Морамо настојати да спречимо насатајање самосталних европских безбедоносних договора који би поткопали утицај НАТО, и то нарочито његову здружену команду“(Гибс, Хуманитарно разарање Југославије“). Из анализе два „јастреба“ америчке спољне политике и анализе других поменутих америчких иделога и званичника можемо видети да је сврха НАТО да Европа остане у вазалном и покорном односу према САД, тј. америчким протекторатом, јер се само тако обезбеђује да САД буду једина „европска сила“ која ће, из економских, за Америку једино битних интереса, владати Европом. Ово се, по обојици, постиже ништењем Русије као државе, у које ништење се укључује (и) Западна Европа. Да би Американци сачували НАТО, пронашли му сврху постојања у постхладноратовској ери, они су намерно, циљано и свесно изазвали ратове у Босни и Херцеговини, као почетак оправдања наставка постојања НАТО, и на Косову и Метохији (агресија 1999.) као потврђивање сврхе постојања НАТО, јер су морали Европљанима да докажу да су НАТО и његова сила и даље потребни и њима и свету, те даљим постојањем НАТО да држе Европу у колонијалном положају. Да није био само циљ убедити, већ и понизити Европу, потврђује Весли Кларк када каже: ”За Европљане је највеће понижење да се европски мир потписује на америчком тлу“ – Дејтону. Поред тога, тероризам који се догађа широм Западне Европе (како никако не у САД?) у последње време има исту сврху: дисциплиновање европских „савезника“ у односу према Русији и изговор за јачу контролу Европе од стране НАТО и његових трупа.