Српски Титаник виа Брисел…
Бранислав Марковић Српски Титаник. Црн, висок, дугачак, брод највећи, искован од штитова српских витезова и пробијених мрежастих оклопа, са четири висока димњака изливених од косметских звона а Искована од труба и лимова српских добошџија, пролама бродска сирена знак за полазак. Mагловито Зејтинлучко јутро као да додаје снагу српској труби која наличи бродској сирени, одзвања кроз уши ратника који леже закопани. Французи, Енглези, Италијани, Грци, многи други, али и Срби. Тамо далеко од Косова, где цвета бели крим поред грчког мора буде се и устају из гробова српски ратници. Позвани од изрода што војском и државом српском заповедају, да крену пут града Брисела у коме српске издајице – српске вође започеше гозбу те решили да их продају како би поклоне купили за себе па да заличе на Бриселску господу. На господу обучену у раскошно руно са натакнутим белим краљевским перикама, дугим ноктима и на високим штиклама да одзвањају Бриселским плочником док са светским газдама пазар праве. Зову их изроди још једном да кости своје даду за залог. Гозбу уз коју се сакупи светска свита изопачених убица, оних који не гледају где лете меци и бомбе које су послали, нити који виде где се обрушавају авиони који завијају звуком смрти и ужаса далеко од њихових очију и ушију, господа испијају најскупљи шампањац а кусају најскупљи кавијар. Далеко од својих хорди што живот за доручак једу а за ужину плач мајки и кукњаву оних који удове своје гледају како висе поред њих. Далеко од својих хорди што тек за ноћ успавати се не могу ако дечији плач и врисак не чују па да утону у дубок санак, те да јутром раним сви насмејани у нове походе крену. Српски Титаник још једном задува у бродску сирену чији звук подсећа на српску трубу. Српски костури у распалим зеленим униформама и шајкачама на последњи пут после којег ни за кости њихове и годишта њихова нећемо знати а имена и презимена већ унапред ижврљана и заборављена, крећу. Српски Титаник, огроман, дугачак потиснут моторима што српску историју за гориво троше, снажно издиже крмени део, као да лети пре него да плови, полази пут Брисела, града у коме српске вође и издајице позваше умртвљене Србе да кости своје као залог даду како би изроди српски што више личили на светску господу што у Брисел чуче. Пут Солуна, некада српскога града, узводно тражећи реку која се улива у Егејско море дозива још Србља што кости своје оставише по туђим земљама. Задува јако комешајући звук трубе и бродске сирене, јако да се чује до врхова Проклетија, Кајмакчалана, Шар Планине, где залеђени и затрпани у снегу чека српски народ и српска војска. Она заборављена у снежним наносима што носише своју децу да им хорде не чују плача пре њихових похода у коме радосни ходе. Одјекнувши уз низије и врхове, бродска сирена поче будити заборављене ратнике и успавани народ. Испод снежних наноса и залеђених шињела чији лед поче прскати, устаје српска војска стресући векове снега леда и заборава са себе. Руку под руку са својим саборцима устадоше српски костури испод распалих шињела и зелених униформи и стаду дозивати браћу своју. Дозива брат брата и друг друга, отац сина а мати кћи. Весели што отаџбина њихова сетише се да их зове, раздрагани костури испод трулих шињела стадоше трчати низ зелене ливаде, пашњаке, миришући цвеће носевима који им хвале и гледајући шуме очима које немају. Стрчаше ка Солунском заливу једва чекајући да још једном и последњи пут залог свој отаџбини даду – костуре своје и ижврљана годишта имена и презимена. Последњи пут гледавши ка мору, српски Кајмакчаланци, Солунци, Зејтинлукчани, крећу узводно, пут града Брисела. Црни Титаник Срспки потиснут моторима пловише уз реку Вардар. Ложачи убацише још неке странице српске историје а мотори стадоше бректати. Куља црни дим уз звонике што личе на димњаке начињене од метала најлепших Косовских звона, помешан са сиреном брода што на звук трубе подсећа. Река Вардар се подиже а земља стаде трести свугде где Титаник Српски прође. Српски костури испод својих ратничких шињела, срцима које немају, веселе се сунцу и очима што им хвале гледају земљу што некад беше њихова. Како наиђе на ушће у реку Лепенац ложачи додаше још по коју страницу да брод одигне јер Лепенац река беше мања и уска а товар српских жртава све већи и тежи. Наједном утихнуше мотори а глас црне птице злослутнице чу се како пишти. Српски костурови устадоше сви на палубу и занемеше гласом који им још од последњег јецаја остаде заробљен у грлу. Сви ко један ћутке се у страху стаду трести. Брат држи за руку брата, друг друга и отац сина а мати кћи. Костурови клепећу од узбудјења… Косово, равно Косово…стигоше на Косово. Упртивши поглед на све стране очима које им хвале костури се стаду окретати по палуби као да хоће да упију сваки траг и сваки призор земље на којој се сви Срби родише. Да помиришу Косовски Божур и дотакну сваки камен онде одакле сво Србље потиче. Немо да немуштије не може бити Српски Титаник плови својом прапостојбином. Испод зелених шињела срца која недостају лудо куцају и ударају у ребра што некада имаху месо по себи. Српски Титаник начини заокрет да про]е близу Косова Поља, Обилића, Милошева, Девет Југовића, Брнице Горње и Доње, Симонидине Грачанице, онде где се српска историја и слово родише. Застаде Српски Титаник, мотори утихнуше у лаком раду, као да чекају нешто. Сунце се поче рађати баш као и оног јутра пре много векова од када све постаде другачије. Откад насташе и српски родослов и српска реч и српски народ. Откада постоји српска клетва и српски завет. Откада постоје они који завет држе и они који клетву живе… Из Косова Поља и зелених ливада стаде растресита земља да се баца и да пршти. Покривени плодном косовском црницом, оклопљени гвозденим оделима, костурови српских витезова почеше устајати. Над њима се надви јато црних птица злослутница што им оголеше тела и искљукаше месо још ономад. Дигавши зарђале мачеве и стресајући земљу са себе кренуше костурови српских витезова ка свом Титанику. У дугој колони од 40 000 ратника у оном строју и оном кораку ко пре 600 и кусур лета, кренуше надирати на палубу. А ложачи стадоше да убацују странице српске историје, оне што ручно и пажљиво писаше црквењаци, крвљу својом пре него мастилом. Густ дим стаде куљати, а бродска сирена јако ко ниједна на свету затруби. И уплаши црне птице што кружише изнад некад својих жртава те дадоше се у бег. Наједном стадоше звона звонити. Грачаничка, Дечанска, Патријаршијска, из Будисавца па Драганца, са Бањске и Светих Тројица. Помешана са плачем тинејџера из Панде, Гораждевца, крицима Косовских Жетеоца, поклицима јунака са Кошара, са Српског Титаника засвира сирена што на трубу звучи па све стаде личити на хаос, ужас, вреву и крај света. Звецкајући мачем о мач костурови српских витезова последњим поздравом уздигнуше зарђале мачеве ка небу – да показују где живи српска будућност… И кренуше витезови. Удара мач о кости а костур о оклоп и оклоп о штит, па нит’ звецка нит клепеће… Витез држи витеза, брат брата, отац сина, а мати кћи, друг друга погура, костурови пузе један преко другог, разбацујући штитове са себе, гребући палубу кошчатим прстима – свак тражећи место за себе… Ложачи додаше по коју књигу па и Немањића заставу, да распламса ватру јаче јер тежак од оклопа и Косовских ратника,Титаник већ по Лабу дно задирати стаде. Док густ дим куља остављајући иза себе сумаглицу, из очију које немају и низ образе које чавке искљуцаше, теку сузе српских витезова док гледају српске лешеве како на пазарне тезге леже. Уз повишени глас пијачних тезгаша што српска срца и изнутрице продају на бувљак, чуше крике невиних српских жртава што гледају како њихова срца у тудјим грудима почињу да куцају. Кричу док гледају како даривају живот другоме а свој још иживели нису… Густа измаглица створена густим димом прекрива тезге што лагану нестају у даљини. Окренусмо Косову леђа – пловимо ка северу, ка Бриселу… Уз пут стаде Титаник да гази по Дрини, Морави, Колубари,…па зове сирена са Титаника српске устанике, хајдуке и њихове јатаке. И Крајпуташе да ту заборављени и сами не седу далеко од своје љубе коју још ни честито не загрлише. У плетеној корпи од врбовог прућа главе Карађорђа, Лазара, Стефана, јер за њих златне дукате и официрске еполете дају газде. Још српскијех костурова ускаче на палубу, из Грделичке клисуре,Топлице, Алексинца, Пасуиљанских ливада, дим све гушћи и гушћи а историја српска све тања. Ложачи нетремице гледају у лопате своје и стрепе да горива неће бити још мало а брод све тежи и тежи па угураше и вековни храст што сведочише о српским устанцима да јачег пламена даде. Већ пун дечице из Крагујевца , Краљева, и Златиборских обронака да и осталу дечицу стаде скупљати – малене костурове са везаним ручицама на леђима што усташке хорде клаше и бацаше у реку Саву што допливаше до Ушћа. Титаник све дубље поче да тоне. И палуба, и потпалубље, кабине, ресторани, гостинске собе, машинско одељење, степениште, све напунише Србљем. Отежао од толика товара улази српски Титаник у ушће Београдско. Па стаде Титаник да крмом риља низ Дунавско дно а мотори почеше да избацују уље што пре црвену него црну боју има. Насукан на речно дно стварано од милиона српских живота, стоји Титаник непомично, уронуо у Дунав, са пропелерима заглибљеним у густ муљ . Крмом окренут ка Бриселу, низ његову палубу угасли мотори испуштају још по који облачак дима. Не направи се тај брод који може све српске жртве да товари одједном. А ни челик тај још се не искова да клипови и турбине покретати могу толику бол и вапај. Нит’ реке има са толиким газом па да Титаник не задре крмом у дно. Само се родише издајице које хоће да праве пазар. И звонари да звона праве… за пазар да се знаде… А високо горе са Ташмајданског брда, гледа у Српски Титаник Милица Ракић… Српски Титаник је посмртна барка посвећена свим српским жртвама које су пале као епилог туђих инетреса. Током наше историје а и сада, један број срба зарад личних интереса заобилази српске жртве, споменике и гробове стидећи се оних који су свој живот, неки у пупољку а неки у цвату дали за своју земљу, па и за њих. Она срца која се стиде свих ових срца која су престала да куцају и због њих нека и сама престану да куцају! извор:http://www.kmnovine.com/2016/04/t20.html