Забасали смо у беспуће на путoвању ка прецима

Налазиште у Винчи годишње посети око 4.000-5.000 гостију, уместо најмање 100.000, колико би их било да смо само обазривији према наслеђу – кажу стручњаци Андреј Старовић и Драган Јанковић КАКО да очекујемо да Винча и њена култура постану „европско драго дете“ и мезимче Старог континента када је у Србији третирамо као запостављено недоношче? Овим речима почињу разговор за „Београдске приче“ Андреј Старовић, виши кустос Народног музеја, и Драган Јанковић, кустос Музеја града Београда на археолошком налазишту „Винча“, најављујући идеје за неке нове дане овог спектакулраног историјског европског места. Рађање цивилизације – НЕИСКОРИШЋЕНИ културни и историјски потенцијал тера нас да делимо мишљење, али и тугу када поменемо ово налазиште из доба неолита, место где се пре више од седам миленијума рађала Европа – кажу наши саговорници. – Европски стручњаци који дођу овде, као и у Лепенски вир, остају без даха, видно узбуђени и тужни, уз неизоставно питање: „Да ли је могуће да ви ово не користите?!“ Подсећамо, налазиште у Винчи приказује једно од првих урбаних насеља у Европи, настало пре око 7.500 хиљада година, цивилизацију која је достигла врхунац на многим пољима. Пре њих постојала је такозвана економија преживљавања, а они су први пут достигли луксуз пристојног, па чак и лагодног живота и вишка вредности. Живели су у кућама које су биле знатно удобније и функционалније него код наших предака из средњег века, 6.500 година касније. – То се види по њиховом начину живота – објашњава Јанковић. – Никада човек није имао толико високу културу становања. У Риму, знатно касније, само елита је живела добро. У многим егзистенцијалним елементима би чак и данашње српско село могло да позавиди становницима овог неолитског насеља на обали Дунава. У савременом свету данашњи поглед на Винчу доводи посматрача у неверицу. Истина, пролазе овуда огромни туристички крузери Дунавом, из даљине се чује водич који са разгласа објашњава добростојећим туристима шта се налази на обали, а наши умешни туристички упосленици могу само – да им машу(?!). Нема пристаништа, нити инфраструктуре која би угостила богате туристе. Они ће новац оставити некоме другом, на неком другачијем месту. – У Винчу годишње дође око 4.000-5.000 хиљада посетилаца – каже Јанковић. – Реално, сваке сезоне би на овом месту морало да буде око 100.000 странаца. Сиротиња – духа НЕУЛАГАЊЕ у презентацију културног туризма је огромна бољка нашег друштва. Како објашњава Андреј Старовић, комшије из Хрватске имају огромну подршку државе, они су поносни на оно што имају у Подунављу. Тамо удружено раде министарства туризма, економије, културе… – Основали су Удружење музеја славонске регије са циљем промовисања културне баштине Подунавља – додаје Старовић. – Уложили су велика средства у промоцију Вучедолске културе, затим у дворац Елц у Вуковару, односно у Градски музеј и тако су добили награду за најбољи европски музеј прошле године! То је сасвим заслужено, направили су га сјајно. Окупили су стручну, младу и ентузијастичну екипу и пустили стручњаке да раде свој посао. А ми о тако нечем уопште не размишљамо. – Колико год да ми подразумевамо како су Лепенски вир и Винча сами по себи познати у свету, то уопште више није тачно – изричит је Старовић. – Били смо, додуше, у жижи збивања шездесетих година прошлог века, када су овде била обимна и важна истраживања, када је светска научна елита имала упућен поглед на ову страну, а о нама су писале новине попут „Њујорк тајмса“. То уопште не значи да, осим стручњака, туристи данашњице имају макар благу представу о колико значајном месту причамо. Упркос томе, бројни странци долазе да виде ово налазиште на ободу Београда. Наши саговорници кажу: „Људи ипак некако стижу овде како би погледали Винчу. Али на том месту се и ми представљамо и показујемо ко смо и шта смо“. Експонати су у бараци која је, додуше, адаптирана и у њој се налазе изузетни предмети из неолита. Капацитет је највише око 30 гостију у једној тури. – Када ме питају за стање у Винчи, имам два одговора – каже искусни кустос Драган Јанковић. – Није добро, јер овде има много проблема, а добро је – јер су сви решиви! Европско светло ОВА, готово потресна прича о нашем немару и лошој организацији ипак има другу страну. Неискоришћени потенцијал који су нам оставили праоци из неолита могао би, уз напор, ипак да досегне до европске и светске публике. – Осмислили смо туру „Путовање у почетке“, која би водила посетиоце у место одакле потиче суштина свега што је везано за историју Старог континента – кажу наши саговорници.- Аплицирали смо за културну туру Европе, за коју сертификат издаје Савет Европе. Таквих, културних тура има 33, од којих се само четири баве културно-историјском баштином. Ове туристичке трасе почеле су да усмеравају туристе од 1987. године, од стране Европског центра за културне туре са седиштем у Луксембургу. Трансдунавски европски фонд одваја озбиљан новац за финансирање оваквих пројеката, и контактом с њима подигли смо причу на значајно виши ниво. 1908.Почетак истраживања Ове године имамо сјајну прилику да се нађемо као кандидати заједно са Хрватском, Румунијом, Мађарском и Бугарском, дакле, подунавским државама. – То би била прва тура која би се бавила почетком Европе и њеног идентитета – додаје Старовић. – У тој причи све почиње са Лепенским виром, Винча има једну од централних улога, а трећа тачка би била Вучедол. Процедура ће потрајати због прецизности која је потребна званичним европским институцијама да донесу одлуке и определе капитал, али то је пут којим бисмо морали да идемо. Наравно, уз разумевање и јасну подршку државе. Посета Винчи и култури која је дубоки корен цивилизације, у будућности би морала да представља понос свих становника Старог континента. Такође, морала би да уобличи много јаснији, позитиван идентитет Београда и његову препознатљивост на овом, ходочасничком путовању у срце европског рађања. МИНИСТАР И ИСТОРИЈА КАДА је пре неколико година тадашњи министар културе Братислав Петковић обишао налазиште у Винчи, кустос Јанковић га је дочекао речима: „Господине министре, доласком у Винчу ушли сте у историју“. – Зашто? – Ви сте први министар културе који је икада дошао овде. Тако је и остало. ПИСМО ИЗ ХОЛАНДИЈЕ НА имејл адресу кустоса Јанковића недавно је стигло писмо из Холандије, у којом је потенцијална гошћа поставила три питања: да ли може да посети налазиште, да ли то може да уради у инвалидским колицима, и да ли постоји тоалет за људе са посебним потребама. – Нажалост, само на прво питање одговор је био „да“ – каже Јанковић. – Добио сам следећи допис на којем је писало како је то неће спречити да нас посети, и да ће довести двојицу снажних момака који ће је изнети до локалитета. Баш тако је и било. Драган Јанковић ВУЧЕДОЛ ОНО што је Винча била за културу и напредак људске врсте пре 7,5 хиљада година, Вучедол у данашњој Хрватској је био три миленијума касније. – Винчанци су овладали производњом бакра, и живели су многоструко боље од свих познатих цивилизација тога доба. Сличан статус је имао Вучедол, чији су становници овладали производњом бронзе, па је тамо постојала чак и серијска производња изливањем оружја у калупима. Неке секире изливене тамо пронађене су чак у Скандинавији, а њихова моћ била је изузетна у то време. Туристички потез који обједињавају Винча, Вучедол али и многи други локалитети у сливу Дунава, просто су прави мамац за сваког Европљанина који трага за својим правим идентитетом. извор:http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4.491.html:601447-%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%97%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%83-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%BF%D1%83%D1%9B%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%83%D1%82o%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0