Демолирање демократије

Поштени избори су предуслов елементарне демократије. Они, дакако, нису довољни да би неко друштво било демократско, али без њих нема демократског легитимитета власти. Власт која није демократска може бити само ауторитарна. Стога сваки грађанин има право да је оспори и одбије јој послушност. Да ли су избори 2016. били поштени? Постоји више показатеља да су ови избори, као што сам написао у прошлој колумни, били најмање поштени после оних 24. септембра 2000. године. Да подсетим, након септембарских избора 2000. године било је чак шест скупштинских избора (децембар 2000, 2003, 2007, 2008, 2012. и 2014. године) плус шест председничких избора (два пута 2002, 2003, 2004, 2008. и 2012. године). Ни на једним од тих избора опозиција није тако масовно и упорно, као на овим, тврдила да су избори покрадени. То тврђење, наравно, није и коначан доказ. Ипак, чињеница да је, 2016. године, идеолошки веома разнородна опозиција дала исту оцену, озбиљан је индикатор да нешто са овим изборима озбиљно није у реду. Такође, никада није било више сведочења првога реда о нерегуларности гласања. То су докази у које се свако може уверити. У прошлој колумни поменуо сам гласање Синише Малог – које је, очигледно, према фотографијама, обављено без запечаћене кутије и без контролног листића. У међувремену су публиковане и слике записника које је РИК признао као валидне, а који су последица кривотворења у корист СНС. Рецимо, фотографије које је направила опозиција показују да је на једном гласачком листићу заокружено пет изборних листа, а да је он прихваћен као важећи глас; да је у записнику уписан број важећих гласачких листића 229, а затим преправљен на 688; да су чланови бирачког одбора потписани истим рукописом; да  су у записнику мењани бројеви освојених гласова (СНС-у додато је 50 гласова, а опозиционим партијама за толико је смањено), итд. На другим фотографијама пак види се, такође, мноштво преправљања белилом, различити потписи истих људи, исти потписи различитих људи, итд. Проблем са усвајањем таквих фалш-записника настао је због тога што већину у Републичкој изборној комисији (РИК) чине чланови Српске напредне странке. Они, будући да их је већина, а партијски дисциплиновани, сложно одбијају све приговоре опозиције. Тако није у другим европским земљама – чак ни у балканским. У њима изборну комисију сачињава једнак број представника власти и опозиције, плус судије Врховног суда. Те судије најчешће су и председници државне изборне комисије. Зато су у тим земљама државне изборне комисије објективније у процени валидности гласања. Тамо се, на пример, не може догодити да председник РИК-а, у паузи између два заседања изборне комисије, учествује у раду председништва владајуће странке. У Србији, међутим, како је уверљиво образложено,  РИК, у коме већину има владајућа странка, простим надгласавањем може да прихвати изборне резултате, рецимо, на 88 бирачких места на којима не постоје валидни потписи чланова бирачких одбора, на којима нема података о броју изашлих бирача, нити има података о резултатима избора. Верификацију је на тим местима РИК вршио само на основу увида у џакове са бирачким материјалом (тзв. „реконструкција гласања”). Таква пракса, међутим, до сада није постојала у РИК-у. Изборни резултати, наиме, не могу да се утврђују простим увидом у, иначе незапечаћене, џакове (који четири дана стоје на разним местима), већ само на основу званичних папира. Но, председник РИК-а је протумачио да где год не постоји жалба опозиције, РИК не сме да поништи гласање, ма колико неправилности да на том бирачком месту постоји. Једино што РИК може, јесте, наводно, да поправи „нелогичности“ и на основу џака сачини релевантан резултат. Ово „правило“ примењивано је чак и на бирачка места са којих нису стигли никакви записници (на које би опозиција могла да уложи приговор), већ само вреће с гласовима. За председника РИК-а, наиме, није било важно јесу ли се на тим бирачким местима избори уопште одржали или је пак листиће неко просто заокружио и убацио у џак. Важно је да су вреће с гласовима ту, па РИК може да утврди „резултат“. На врховни критеријум џакова непрестано се позивао и премијер Вучић. „Кажу – крађа избора. Ево џакова па бројите!“, свађао се он. „Први пут су сви џакови са гласачким листовима доступни, нису у контејнерима. Важно је да се сваки глас изброји“, тврдио је Вучић. Међутим, џакови са гласачким листићима релевантни су само ако су праћени одговарајућом, законски прописаном документацијом. Без тога, те вреће нису легални бирачки материјал, већ се на бирачким местима с којих су пристигле гласање мора поновити. Упоредо са недопустивим изборним швиндлерајем ишла је и делегитимизација и дехуманизација опозиције. Премијер, наиме, опозицију није у јавности третирао као легитимног партнера у демократском систему, већ као нижу категорију људи, у моралном, али и сваком другом погледу. „Једино што им је важно, јесте да буде циркуса у парламенту“, тврдио је Вучић. Они „руше стабилност Србије зарад њихових фотеља„, а „све се своди на то да опозиција жели ситне привилегије, да ручају у скупштинском ресторану и имају скупштинске плате“. Занимљиво је да је о повлашћеном ручавању у скупштинском ресторану говорио човек који се вероватно 20 година (1992‒2012) служио том привилегијом, будући да никада није радио у некој другој, осим у политичкој професији. Сумње у регуларност изборног процеса додатно је појачало очигледно лажно приказивање дешавања у РИК-у. „Брутално иживљавање на госпођи из РИК-a“ од стране опозиције – због чега је та функционерка СНС-а наводно „завршила у Ургентном центру“, после објављивања снимка догађаја показало се неистинитим. Али, та лаж послужила је да функционери СНС-а додатно криминализују опозицију, оптужујући је за „дивљачко понашање“, „нападе разуларене банде“ и „бандитску политику“. Посебно је забрињавајуће то што су тренутне изборне нерегуларности и сатанизација опозиције само ескалација осорног понашања носиоца режима. Његов дискурс је карактеристичан по непримереном децизионизму и ауторитаризму: „Нећу никакве компромисе!“; „Не пада ми на памет!“; „Шта ме брига“!; „Да више не чујем… Јел` јасно!; „Е нећете изаћи на ауто-пут. Ја вам кажем да нећете!“ (радницима Српске фабрике стакла); „Ти геније прво плати стују па да разговарамо“ (Александру Карађорђевићу); „Ја сам одлучио“!; „Ја радим напорно“; „Ја имам одговорност за све грађане ове земље“; Ја ово, ја оно… Тај ауторитарни децизионизам, наравно, вођа преноси и на своје чиновнике. Тако министар полиције Стефановић поводом протестног збора опозиције каже: „Mи смо омогућили овоj земљи да се свако мирно и достоjанствено окупи. Oва влада ће да им омогући да се понашаjу како год желе у складу са законом“. Али, слободу протеста и окупљања допушта Устав. Њу не допуштају нити влада нити министар полиције. Жалосно је да високи функционер власти то не разуме. Све у свему, последњих дана сведоци смо демолирања неких од основних институција демократије у Србији. Код нас однедавно као да у јавности ништа више није срамно, непристојно и неприхватљиво. То је збиља тужно. Јер, увек је боље да се политички конфликти у друштву разрешавају не палицама и молотовљевим коктелима, већ бирачким листићима и демократским процедурама. Ко то не разуме, ризикује да се на крају нађе на погрешној страни историје. Па и на погрешној страни те исте батине.