Несентименталан поглед на постизборну ситуацију у Србији

Реч „дестабилизација“ је прва која пада на памет да опише постизборно стање у Србији, и реч која се често користи од изборне ноћи између 24. и 25. априла 2016. Ипак, дестабилизација ове фазе петооктобарске Србије је вребала испод површине још од 10.12.2012. односно почетка примене Споразума о „интегрисаном управљању границом“ (Integrated Border Management – IBM) између АП Косово и Метохија и остатка Србије. А темељи државе, односно садашњег уставно-правног поретка, су дубински уздрмани парафирањем Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, тзв. Бриселског споразума о КиМ 19.4.2013. Тај споразум, као и претходни дело још увек актуелне владајуће већине, омогућио је укидање државних институција на територији наше јужне покрајине и фактичко признање нелегалног „уставног поретка“ сецесионистичке квази-државе „Косово“ и гурање грађана Републике Србије који живе на КиМ под његове ингеренције, а изван правног поретка сопствене земље. Наставак дестабилизације је правно легитимисан од стране Уставног суда Србије када се суд прогласио „ненадлежним“ за оцену уставности тзв. Бриселског споразума, на основу аргумента да је реч о „политичком“ а не правном питању. Упркос томе, представници државе Србије су доносили и настављају да доносе правне одлуке засноване на овом „политичком“ споразуму, укидајући полицијске и правосудне органе на КиМ, распуштајући органе локалне власти, прекидајући радне односе запослених у тим институцијама државе Србије. Занимљиво, а у сваком случају индикативно – Уставни суд је ову одлуку донео баш на другу годишњицу почетка примене Споразума о интегрисаном управљању границом, 10.12.2014. чиме је успостављен и симболички континуитет рушења уставно-правног поретка од стране садашње још увек владајуће већине. А онда је водећа странка владајуће већине, СНС, решила, како се испоставило, да уздрма и сопствене – и, последично, државне темеље расписивањем управо одржаних превремених парламентарних избора, који су јој донели не само мањи број посланика и већу зависност од других, већ и оспоравање легитимитета њене изборне победе. Ефекат бумеранга? Самонаметнуто проклетство? Божија казна? Освета „карме“? Како год. Фактичко стање је такво какво је – и није почело 24. априла, већ у децембру 2012. Сада имамо и отворено уплитање западног фактора у (пост)изборну комбинаторику. Почело је (полу)тајном посетом америчког амбасадора седишту ДС у изборној ноћи, после које је, само пар сати касније, у истим просторијама уследило формирање заједничког правног тима нове „удружене опозиције“ (Рашковић-Обрадовић, Тадић-Јовановић-Чанак, Пајтић, Радуловић). Следећи кључни догађај у том низу је био изјава лидера коалиције ДСС-Двери на конференцији за штампу 27. априла да ће протестовати ако остану испод цензуса, што је већ унело могућност уличног компонента и (додатну) дозу произвољности у пост-изборни процес, и отворило врата изјавама попут оне које је истог дана изрекао Војислав Шешељ – да ће на улицу извести „десетине хиљада бесних четника“ ако Вучић „попусти под уценама и притисцима Запада“ и дозволи улазак „досманлија и лажних патриота“ у Скупштину. (Шта ће сутра, или на неким будућим изборима, спречити неког другог ко је на ивици цензуса да слично изјави, а неког трећег да слично реагује?) Затим 29. априла, на заједничкој конференцији за штампу, Пајтић и Санда Рашковић износе да „имају информације“ (за сада не и формалне доказе) да је на изборима „покрадено 300.000 гласова“, а Пајтић позвао присталице ДС да на поновљеним изборима 4. маја гласају за ДСС-Двери. Као и у случају са формирањем „заједничког правног тима“ у просторијама ДС, овај Пајтићев позив се тешко може замислити без зеленог светла, или бар благонаклоности већ поменутог Пајтићевог госта у изборној ноћи. Као, уосталом, и митинг „удружене опозиције“ који је уследио следећег дана, на Велику суботу, испред зграде РИК-а. На том митингу, између осталог, Бошко Обрадовић позива да „идемо даље до победе опозиције у Србији и до рушења режима Александра Вучића“, а следећи говорник, Бојан Пајтић, завршава свој говор речима: „Доле Вучић!“ Дакле, три јасне евроатлантске опције, предвођене Тадићем-Јовановићем, Радуловићем и Пајтићем се удружују са четвртом која то формално није, ДСС-Двери, да би помогли првенствено овој последњој – али и Чеди-Тадићу-Чанку – да пређе цензус. А затим, сви заједно, да раде на „победи опозиције“ и „рушењу режима“. С обзиром да је један од лидера ДСС-Двери јасно рекао да је његова коалиција део „опозиције“ која се већински састоји од евроатлантиста, јасно је онда да су и ДСС-Двери, одлуком врха (сигурно не и већине чланства), пристали да буду део заједничког подухвата у већинском евроатлантском власништву. Ако ДСС-Двери пређу цензус, то ће бити захваљујући конкретној помоћи евроатлантистичког ДС-а и њихових гласача, а и морално-пропагандној помоћи осталих евроатлантски оријентисаних странака, чиме ће ово „братство“, бар на највишем нивоу, бити додатно учвршћено. Не само то, него су евроатлантистички оријентисане странке у будућем скупштинском сазиву добиле важну легитимизацију од стране представника једне декларисане патриотске опције (не и друге, СРС). Ако, пак, не пређу цензус, оптужбе о покраденим изборима ће добити на снази, и остати у оптицају. У сваком случају, нови скупштински сазив биће разноликији него претходни, а Скупштина може постати поприште све жешћих политичких обрачуна. Осим што ће му бити спочитавана „крађа 300.000 гласова“, Вучић ће бити стална мета враћених-у-живот Тадића-Јовановића-Чанка, Пајтића и „нове наде“ Радуловића, који је очигледно један од западних фаворита за замену Вучића и који ће бити битан носилац делегитимизације, па чак и сатанизације Вучића на личној основи. Осим, наравно, ако Вучић, како многи сасвим основано очекују или страхују, потпуно, односно сасвим огољено, не легне на евроатлантистичку руду и јавно се одрекне декларисане „политике балансирања“, тј. отворено не окрене леђа Русији. Међутим, то би тешко прошло без потреса у његовој странци, а и у ширем друштву, јер би онда све маске пале и латентне или замишљене двосмислености нестале. Највећа дилема за оне који би да бране земљу од споља индуковане дестабилизације је у томе што нема чврсте институционалне окоснице окупљања. Вучић, најблаже речено, једноставно не улива поверење најборбенијем делу патриотски-суверенистички опредељене јавности, која га, аргументовано (првенствено, али не искључиво, због Бриселског, НАТО и ММФ споразума и „безалтернативне“ ЕУ-интеграционе политике) сматра издајником/западним агентом/конвертитом. Та антипатија би могла да се ублажи једино јасним корацима ка Русији (а и Кини, чему најављена посета кинеског председника може да допринесе), нпр. озбиљном куповином оружја/одбрамбених система, државним подстицајем извоза у Русији, или неким другим потезима које би званична Русија јавно препознала и поздравила. Ако би то урадио, ова јавност би чак и толерисала даље „балансирање“ са Западом. Што, опет, не значи да би била спремна да гине за њега. Томислав Николић за сада није показао никакву спремност, вољу нити независност за такву једну улогу – што не треба да чуди с обзиром да је реч о очигледном западном дужнику, шта год његова повремена про-руска реторика говорила. Док не докаже супротно, делима а не само речима – на њега се не може рачунати. Шешељ пословично дели патриотско-суверенистичку јавност, тако да сам СРС, у свом традиционалном издању, не може да представља ту окосницу одбране земље од споља индуковане дестабилизације, и морао би да буде у стању да још неком пружи руку. СПС је под великим притиском да пређе у опозицију, и чини се да Запад ту, бар на врху, држи јаче карте него Исток. А Дачић је превише пута променио/издао страну да би га ико сматрао поузданим савезником у одсудним тренуцима. Биће још времена за разматрање опција, укључујући и евентуално неких нових. Али оно што је сигурно у овом тренутку је – лопта је, формално, и даље првенствено у Вучићевим рукама – па чак и под условом да је он сам 100% у туђим, односно западним (тј. глобалистичким) рукама, како многи, са врло јаким аргументима, тврде. Не улазећи у вероватноћу било које од следећих варијанти, на њему је да, у наступајућем не тако дугом временском периоду, повуче формалне потезе који ће или 1. доказати да је 100% издајник, 2. или назначити да се, зарад сопственог опстанка, бар делимично „отргао“ од оних којима дугује (до)садашњу власт, 3. или показати, и то тако да критична маса то јасно разуме, да је на прво место ставио државу и народ, па и по цену сопствене главе. У сваком случају, после 24. априла ништа више није исто. Дух се не може вратити у боцу. Основи дубинске дестабилизације су ту. Осим евроатлантистичких снага, највећу одговорност сноси садашња власт, па после ње они који су се (не)свесно уплели у евроатлантско коло. Идемо даље.