Девет теза о рату који ми водимо

Ростислав ИШЋЕНКО У Министарству одбране Руске Федерације 27-28. априла одржана је међународна конференција по питањима безбедности. Мени је одређено да учествујем на панел доскусији посвећеној “обојеним револуцијама”.  Време које је предвиђено за главне излагаче (5 минута), а поготово за  наступе у току дискусије (1 минут), очигледно је било недовољно да би се представила мање-више целовита слика концепције улоге обојених преврата у савременој политици, а поготово њиховог утицаја на војну безбедност посебно издвојене државе. Због тога по тезама излажем свој поглед на ту проблематику. У тезама, јер у ствари у питању “обојених преврата” и у целини хибридном рату, могу се посветити вишетомна истраживања. И не мора значити да ће тема бити у потпуности исцрпљена. И тако, ПРВА ТЕЗА. Већ сама чињеница да је проблем заинтересовао војни ресор (а у дисусији су узели учешћа представници Министарства одбране неколико десетина држава), сведочи о томе да се “обојени преврати” у савременим државама оцењују не као убутрашња претња (област интересовања специјалних служби и полиције), него и као спољна претња. Поред тога та претња има карактер војне агресије, чије одбацивање и спада у надлежност оружаних снага. Друга теза. Обојени преврати представљају елемент савременог хибридног рата, постали су актуелни не само зато што је директан судар нуклеарних држава немогућ због сигурног узајамног уништења. Различити сценарији ограниченог нуклеарног рата или војног сукоба великих држава с применом нуклеарног оружја, разматрали су се раније, разматрају се и сада. Ако се нуклеарно оружје налази у арсеналу, значи да је могућ и сукоб са његовим искоришћењем и генералштаби су у обавези да имају планове за случај таквог сукоба. Обојени преврати су постали одговор на политички позициони ћорсокак, изникао у резултату формирања како на нивоу цивилизованих нација, тако и на нивоу међународног права, погледа на рат као на недопустиво средство решавања политичких проблема. У резултату тога, политички и морални трошкови државе која је иницирала борбена дејства, чак и ако је апсолутна предност у снагама и средствима дозволила да се одржи победа у кратком временском року и скоро без губитака, пружала је више материјалних и политичких угодности од успостављања контроле над територијом противника. Блицкриг, да и не говоримо о дугачкој кампањи, постао је нерентабилан. Трећа теза. Обојени преврати не остварују се тамо где су настале унутрашње претпоставке за смену режима (класична револуционарна ситуација), него тамо где постоји спољна сила, заинтересована за успостављање своје фактичне контроле над државом-жртвом. Обојени преврат је немогућ без спољњег мешања. Ако је у земљи покренут механизам обојеног преврата, значи да је она подвргнута агресији. Питање идентификације агресора обично не представља проблем. Међутим, у оквирима савременог међународног права коректно доказати његове агресивне намере (ма колико оне биле очигледне), није могућно. Агресор ће увек објашњавати хуманитарним разлозима и заштитом људских права чак и своје отворено мешање у унутрашње ствари државе-жртве. Подсећам да у складу са Хелсиншким споразумом (још у оквирима СБСЕ, који су постали такође норме ОЕБСА и ОУН-а), питање заштите људских права не може бити искључиво унутрашња ствар било које државе. Четврта теза. Ипак, агресору је неопходно да легитимише своја дејства пред светском јавношћу. Зато он, по правилу, тежи да добије мандат на директно мешање од ОУН или ОЕБСА, или у крајњем случају, да формира формалну међународну коалицију од неколико десетина држава, да би замаскирали агресију и приказали је као принуђивање “антинародног режима” на поштовање међународних норми. Пета теза. То намеће одређена ограничења на формат државе, способне да искористи механизме обојених преврата. Држава-агресор мора да овлада не само апсолутном војном супериорношћу над државом-жртвом (овај моменат иако није потпуно неопходан, али је пожељан). Она треба да овлада неопходним и довољним политичким и дипломатским могућностима за међународно-правно обезбеђење свог мешања. Шеста теза. Као и сваки рат или ратна операција, обојени преврат се пажљиво планира и припрема. И то у неколико варијанти, у зависности од нивоа супротстављања државе-жртве. Идеална је варијанта капитулације или издаје националне елите. Та варијанта је најрентабилнија у сваком погледу. Притом сви ресурси државе-жртве, укључујући и политички систем и административну вертикалу, могу одмах бити искоришћени од стране агресора у својим геополитичким интересима. У случају ако национална елита не иде на беспоговорну капитулацију, примењује се метод “мирних уличних протеста”. Непокорну елиту приморавају да преда власт попустљивијим колегама уз помоћ притиска са улице, стављајући је пред избор да или добровољно оде или да покуша да угуши протесте ризикујући појаву “случајних” жртава, које омогућавају да се режим назове “крвавим и диктаторским”, да се оптужи за “полицијску окрутност” и да се прогласи њена практична нелегитимност. Ако варијанта мирног притиска не пролази, он се у току неколико недеља или месеци (у зависности од ситуације и чврстине режима земље-жртве) смењује варијантом оружаног преврата. У том случају режим мора да изабере између капитулације и неизбежних жртава оружаног сукоба које се могу бројати и у десетинама, па чак и стотинама мртвих. Истовремено са пуштањем у погон варијанте “мирног протеста” и оружаног преврата држава-агресор организује политичку и дипломатску изолацију режима државе-жртве. Ако оружани преврат у престоници не пролази или није постигао циљ, пушта се у погон варијанта грађанског рата. У тој варијанти држава-агресор проглашава закониту власт нелегитимном, признаје “устанике” и почиње да им пружа политичку, дипломатску, финансијску, материјалну, а затим и војну помоћ. На крају, ако грађански рат зађе у ћорсокак или устаници почну да трпе пораз, могуће је остварење директне агресије (под хуманитарним изговором). У мекој варијанти она се ограничује успостављањем зоне забране летења и снабдевањем устаника наоружањем (укључујући и тешко). У жестокој варијанти остварује се упад иностраних пешадијских снага, по правилу прикривен (замаскиран под “добровољцима” или остварен уз помоћ снага за специјалне операције). Теза седма. Као што видимо, без обзира на формално миран, технолошки и информативни карактер обојеног преврата, на делу се његова успешност гарантује присуством оружаних снага иза леђа дипломата и новинара, које су способне да у случају потребе угасе супротстављање националне елите чак и уколико она одлучи да се бори до краја. Пуштање у погон ове варијанте ми смо видели у Ираку, Србији, Либији. Само у Сирији она није успела. Али овде се појавио суштински нови моменат. На другу страну теразија (за подршку законитој влади која је подвргнута обојеној агресији земље) били су убачени ресурси, у том смислу и војни, друге супер-државе. Ситуације је из режима обојеног преврата била преведена у режим директног војно-политичког супротстављања супер-држава, карактеристичног за време Корејског и Вијетнамског рата. То јест, било је ликвидирано оно што је неопходно за успех обојеног преврата, бар у једној од варијанти услова апсолутне политичке, дипломатске, економске, финансијске и војне предности државе-агресора над земљом-жртвом. Одавде произилази осма теза. Обојени преврат не може бити заустављен ни консолидацијом елите земље-жртве (он једноставно прелази у следећу фазу), ни спремношћу одбрамбених структура да испуне свој дуг (они ће пре или касније бити исцрпљени), ни ефикасним радом националних медија (они ће бити угушени огромним технолошким могућностима агресора). Спремност државе-жртве за супротстављање агресији представља неопходан, но недовољан услов за блокирање механизма обојеног преврата. Започету обојену агресију може зауставити само подршка власти земље-жртве од стране друге супер-државе, способне да се на равноправној основи супротстави агресору у свим аспектима супротстављања, на свим теренима и са употребом свих средстава. На тај начин, долазимо до девете тезе и закључка. Савремени обојени преврати представљају одељене операције глобалног супротстављања супердржава. Тако корејски, вијетнамски и други ратови (50-90 године прошлог века) често се показују елементима сукобљавања СССР и САД на туђој територији. Савремене обојене револуције, као један од видова хибридних ратова, представљају елемент сукобљавања Русије и САД. То је рат. Нова врста рата. Не рат као наставак политике другим средствима (по Клаузевицу), него обојена технологија као наставак рата другим средствима. Тај рат ми смо почели водити раније него што смо постали свесни да се налазимо у ратном стању. Као што то често са нама бива, ми смо рат почели са поразима током 90-их година, али смо се тргли, научили ратовати и у последње две године војујемо успешно. Превод ФСК са руског: http://www.e-news.su/mnenie-i-analitika/111767-devyat-tezisov-o-voyne-kotoruyu-my-vedem-rostislav-ischenko.html слика http://www.nspm.rs/savremeni-svet/hibridni-rat-protiv-rusije-i-putina.html