Американци сами одустају од глобализације, на помолу је нешто потпуно ново

Фјодор ЛУКЈАНОВ         ДОГАЂАЈИ повезани са председничком кампањом у САД током последњих неколико дана обећавају читавом свету озбиљне последице.         Након победе Доналда Трампа на прајмериз у Индијани, његова два последња супарника у борби за републиканску номинацију изашла су из трке.         Спречавање скандалозног милијардера да учествује на изборима као кандидат „Велике старе партије“ највероватније неће успети, иако ће то на републиканском конгресу покушати.         Независно од исхода у таквом такмичењу, велике су шансе Хилари Клинтон да победи, а то означава велики политички потрес и деградацију расположења америчког друштва.         Барак Обама објавио је колумну у листу The Washington Post. Председник САД још једном је изјавио, али још оштрије него раније, да баш Америка и њени савезници треба да пишу правила светске трговине, не дозвољавајући ником другом да то ради, пре свега Кини, и то потпуно директно.         У тексту шефа америчке државе налази се отворена препорука изборној кампањи у којој кинеска тема игра приметну улогу.         Конкретан циљ је да Конгрес САД што пре ратификује TPP – Транс-пацифичко партнерство, трговинско-економски споразум који је у новембру прошле године потписало 12 земаља под заштитом Вашингтона.         Званични Париз саопштио је да није спреман нити да жели да у овом тренутку потписује Транс-атлантско трговинско и инвестиционо партнерство (TTIP) – америчко-европски панданTPP, о којем Обамина администрација планира да заврши преговоре до одласка са политичке сцене у јануару 2017.         Ово упозорење имало је одјека и у другим државама Западне Европе, пре свега у Немачкој. Томе је претходило цурење поверљивих материјала о развијању процеса, из којих следи да         Сједињене Државе врше снажан притисак на ЕУ, приморавајући је да прихвата услове који су неповољни за уједињену Европу.         Ове три новости стају у један ред, будући да показују у ком правцу се развија политика најмоћније државе на планети, чији приоритети и ставови одређују глобалне тенденције.         Трамп је постао прави шок за политички естаблишмент. Нико није могао ни претпоставити да ће његов манир запањујућих испада и отворених провокација збрисати неколико много искуснијих супарника који уз то имају велики број „веза“.         Феномен Трампа је у његовој способности да на бирачка места доведе раније пасиван део становништва, све сиромашнију средњу класу и оне који су све уплашенији због котрљања према дну социјалне лествице.         Грађевински магнат из Квинса нуди јасан одговор ко је крив – корумпирана владајућа класа која је заборавила на народ и која уместо да брине о обичном Американцу и сопственој економији отвара земљу за јефтину радну снагу (Мексиканце) и за јефтину робу (кинеску).         Трамп игра на реалном, све већем и свеприсутном расцепу у којем све глобализованији највиши слој учествује у међународним процесима, живи од другачијих ствари и брине другачије бриге од већине, која је као и раније повезана са националним тлом. Доналд Трамп         То се свуда дешава, не само у Америци. Европске партије које протестују – продукт су те исте противречности, само што је у Старом Свету њихов непријатељ институционализован у – Европску унију, бездушну, наднационалну бирократију коју нико није бирао.         Недавни скандал са панамском офшор-зоном, који је са нама својственим комплексом прогањања, у Москви интерпретиран као антируска провокација, у ствари је неупоредиво свеобухватнија акција. Не може се наћи бољи пример који потврђује како читава светска врхушка (укључујући и незападне земље) живи у глобалном финансијском свету одбијајући да плати, чак и порезе сопственом буџету.         Феномен Трампа и Бернија Сандерса (демократа-социјалиста, друго откриће те кампање) демонстрира шта друштво заиста забрињава и колико се људи отуђују од власти.         А власт то схвата. Обамин чланак је – пример „контранапада“. Председник САД убеђује суграђане и Конгрес да се горе наведени проблем решава управо закључивањем нових великих споразума да други не би наметали своју трговинско економску доминацију.         Убеђујући унутрашњи аудиторијум, домаћин Беле куће прелази на отворено анти-кинеску реторику и наглашава ко је конкретно циљ. Готово би се могло рећи да је то случај без преседана.         Либерална глобализација увек је била јака у томе што је на речима одбацивала игру на све или ништа. У њеној основи била је тврдња да су правила која се предлажу универзална и праведна, да нису ни против кога, дакле – за сваког су корисна.         Одустајање од тог принципијелно важног постулата доводи до озбиљних промена.         Сједињене Државе као лидер глобалних процеса већ од краја 1980-их година фактички признају да су промениле став.         Уместо управљања јединственом светском економијом, као што се раније претпостављало, узет је курс на фрагментацију и стварање амероцентричног језгра које је супротстављено осталима.         Стога треба направити избор: или уклапање у много чвршће западне институције (партнерства под америчком управом), или тражење нових начина за обезбеђивање сопственог раста и развоја у условима који су као и раније услови узајамне зависности, али већ нецеловите глобалне економије.         У Европи то изазива све већа колебања, у Кини – болно сазнање да одлази у прошлост модел развоја који јој је дао више од три деценије раста.         За разлику од Русије, која воли да „скреше у лице“, Пекинг реагује опрезно не желећи да учини непоправљив потез. Стога је и реакција на нагли Обамин испад била веома уздржана.         Међутим, то не значи да је Кина спремна да се прилагођава за сваку улогу коју год јој предложе САД.         Напротив, у последње време поступци, као што су дефинисање концепције „Један пут, једна зона“ и подршка Свеукупном регионалном економском партнерству, до доследног повећања војних капацитета – доказују да Пекинг тражи начине да: 1. – избегне амерички модел, 2. – да у случају неповољног развоја догађаја, буде спреман да се супротстави.         Ништа од тога Кина није желела да чини. Њој је више него одговарала ситуација од 1980-2000., када је без изјава о великим амбицијама вешто користила могућности које јој је давала либерална глобализација на амерички начин. Сада одустајање од уобичајеног и сасвим комфорног система прате тешкоће.         Међутим, америчка политика не даје шансе за повратак у прошлост. У председничкој кампањи чују се или позиви да се потпуно ограничи слободна трговина (већина републиканаца, а треба поменути да се против TPP изјаснила чак и Х. Клинтон), или да искључиво буде у служби Америке, редукујући могућности осталима (Обама).         Наравно, избори ће се завршити, а изабрани председник, који год буде, мораће да спроводи суптилнију политику у односима са страним партнерима. Ипак, расположења друштва неће никуд отићи, а Америка ће наставити да се мења у правцу великог протекционизма.         И то је крај модела глобализације краја ХХ века – почетка XXI века и почетак нечега потпуно новог.         За Русију и Кину то значи да се стратегије њиховог развоја више не могу градити на идеји интеграције у „амерички свет“ – у који више или не зову, или нуде услове који брину чак и најближе савезнике Вашингтона.         Превела Ксенија Трајковић http://fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-sami-odustaju-od-globalizacije-na-pomolu-je-nesto-potpuno-novo