Идеја одвојености Украјинаца од осталих Руса мора завршити на депонији историјских заблуда

Пише: Анатолиј ВАСЕРМАН, публициста који је морао да емигрира из Кијева ЈОШ онда када на границиама Украјине и других република бившег СССР није било царинске контроле путничких возова, блажену слику њеног мира нарушавали су извештаји о нападима екстремиста са слоганима, преписаним са немачких парола из времена Великог Отаџбинског рата, на грађане који су и даље обележавали совјетске празнике.          У последњих неколико година, када су ти исти милитанти, одавно под заштитом Вашингтона и Брисела, заузели Кијев и започели терор против свих којима није по вољи државни преврат изведен у Кијеву 2014-те, уз повику на „агресију Руске Федерације“ – целој совјетској (и истовремено царској) заоставштини објављен је отворени рат. Медији су препуни информација о нападима на ветеране, скрнављењима историјских споменика и гробаља, о поворкама са човекомрзачким нагонима.          За доказивање злочина тренутне кијевске „власти“ није потребан метод advocatus diaboli јер су очигледни свакоме, коме нису очи заклоњене лажном и обмањивачком политичком вером…          У Украјини (као и у балтичким регионима уз границу Русије, као и у Мађарској, Пољској и Румунији) владају политички наследници фашистичких диктатура, које су на почетку Другог светског рата биле  уобичајене у половини тадашњих држава Европе, а са њима се слагала друга половина.        Дотад је безмало цела Украјина била део антифашистичке и, за разлику од каснијих легенди, никако не диктаторске Русије (која је од 1922-1991 година била преименована у Савез Совјетских Социјалистичких Република). А данашњом западном Украјином владале су демократска Чехословачка (одатле данашњи термин Закарпатска област) и отворено нацистичке Румунија (Черновицка област) и Пољска (Волинска, Ивано-Франковска, Лавовска, Тернопољска област). Украјински тероризам је растао у огорченој борби са пољским нацизмом– и по његовој слици и прилици.          Празновање Дана победе – подсећање је на пораз фашиста. Отуда и њихова реакција: естонска демонтажа Бронзаног војника под изговором спречавања гужве у центру града 9. маја и забрана празничног проласка мотоциклиста преко територије Пољске. Али Украјина, нарочито западна, показује опште карактеристике малодржавног шовинизма. Дакле, није ствар само у генералном оживљавању фашизма – у Украјини постоји и други духовни отров.          Украјинство није национализам, већ сепаратизам: Украјинци су такође неодвојиви (уз све разлике) део руског народа, као, на пример, Архангелограђани, Белоруси, Волгари, Уралци…          Њих је од осталих Руса могуће одвојити само политичким разлозима (углавном повезаним са епохом, када је удар на Русију са истока препустио западни део Русије власти Пољске).          Тако је, пољски политичар и историчар (пред крај живота – и свештеник) Валериан Анджејевич Калинка (1826-1886), испитујући разлоге још једног неуспеха пољског устанка 1863. године, написао: „Између Пољске и Русије живи огроман народ, ни пољски ни руски. Пољска је пропустила прилику да га учини пољским, због слабог деловања своје цивилизације. Ако Пољак за време своје владавине и своје силе није успео да привуче Русина себи и да га асимилује, онда то тек не може урадити данас, када је слаб; Русин је постао јачи, него што је био пре…          …Контраофанзива Истока на Запад, започета побуном Хмељницког, води све даље и доводи нас до средњовековне границе (династије) Пјастов. Коначна пресуда још није пала, али је ситуација гора него икада. Како да се заштитимо? Чиме?! Силу немамо, право нико не спомиње, а хваљена Западна хришћанска цивилизација одбија да се меша… Свест и жеља за националном независношћу, којом Русини почињу да се испуњавају, није довољна да спречи њихову апсорбцију од стране Русије… Нека Украјина буде одвојена (од Русије) и са различитим верским обредом, али ако буде католичка – онда она никада неће бити део Русије и вратиће се у заједницу са Пољском. Онда ће – чак и ако се Русија врати својим природним границама – на Дњепру, Дону и Црном мору увек постојати нешто друго… А ако се то што је најгоре не би десило, онда ће бар (Мало) Русија бити независна, и неће бити руска“.          Ако Гриц не може бити мој, онда неће бити, ни мој ни твој! Ово је општи поглед, историјски и политички, на целу Украјину!          Од касних 1860-их, идеје Калинке разрађују се практично, али не баш успешно. Нарочито, креатори украјинског језика на основу домаћих јужноруских дијалеката (њихове двовековне муке су детаљно документоване у разним чланцима и јавним расправама) нису успели да направе неруску синтаксу, а речник им је тако далек од живота да 2008. године 5/6 грађана Украјине, испитаних од стране познате социолошке службе Gallup, бирају да попуне обрасце на матерњем руском језику. Стога, нову нацију праве од простог слогана „Украјина – није Русија“.          Украјински мит назива злочинима сва достигнућа руске цивилизације, а уздиже све што руска цивилизација одбија.          Када је руска историја пуна победа у праведним одбрамбеним ратовима – тоталитарна секта украјинства мрзи не само чињеницу да редовно побеђујемо њене спонзоре (пољске и немачке нацисте, аустријске и – од скоро – америчке империјалисте), већ и то што смо ми уопште спремни да побеђујемо својим снагама.          Украјински мит слави само поразе (1918. године неколико стотина кијевских гимназијалаца, студената, кадета војних школа гурнуто је, у близини села Крути, против неколико хиљада црвеногардејаца, били су разбијени и разбжали су се – пар стотина жртава безумног самоубилачког незнања проглашено је херојима) или учешће у туђој агресији (1659. године – око Конотопа делови козака, погазивши перејаславску заклетву, искоришћени су да се намами руска дворска коњица у кримску заседу – проглашено је великом украјинском победом).          Све док идеја одвојености Украјинаца од остатка Руса не заврши на депонији историјских заблуда – сви искрено верујући у украјинство ће и светски Дан победе осећати као свој историјски пораз.          Превео: Срђан Ђорђевић http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ideja-odvojenosti-ukrajinaca-od-ostalih-rusa-mora-zavrsiti-na-deponiji-istorijskih-zabluda