Када читаш Шолохова – страшно. Када се то догађа пред твојим очима – још страшније

Убити могу свакога у сваком тренутку. За то треба бити спреман. За торбу. За новчаник. За свој поглед и уверења. Могу убити и то је једноставно тако. И нико због тога неће бити праведно кажњен. Уопште, реч “праведност” постаје архаизам. Друге речи су модерне: “непопуларне реформе”, “трпи”, “буди патриота и ћути”. Јуче у Запорожју био покушан атентат на шефа Савеза Левих Снага Василија Волгу. Ја сам био на месту догађаја. На званичном сајту партије постоји информација о томе како се то догодило, зато нећу понављати појединости. Рећи ћу нешто друго. Група од око 25-30 људи хтела је да убије Волгу. Ти представници Запорожја хтели су поновити нешто сличном ономе од 2. маја у Одеси и да спале шефа јединствених левих снага у Украјини. Полиција га је спасила, на време евакуисала, на чему им част и хвала. “Стари” официри који знају шта је то част и обавеза чувара реда. Али шта је запрепастило: око зграде је стајао огроман број људи: новинари, зевала и пролазници. Они су дошли да виде како ће група људи да пребије, а можда и убије човека. Сетио сам се “Тихог Дона” Шолохова: “Тамни облаци су прекрили небо. Роморила је ретка киша. На крају засеока гурали су се козаци и жене. Насеље Пономарјева обавештено о погубљењима која ће се извршити у шест часова, ишли су радосно као на неку веселу представу. Козачки су се удесили као за празник, многи су са собом водили и децу. Хрпа је окружила пашњак, стискала се око вешала и дугих – до два аршина дубине – јама. Дечица су топтала по мокрој иловачи насипа насутог са једне стране јаме; козаци су ходајући живо разматрали предстојећа погубљења; жене су тужно шапутале”. Када читаш или сушаш Шолохова – страшно. Када се то догађа пред твојим очима – још је страшније. Јер ти схваташ да се налазиш на свечаности демона и ђавола чије цоктање струји кроз ваздух као некаква електрика. Жене стоје и чекају премлаћивање или убиство. Стоје мушкарци и то исто чекају. Стоје младићи да би то учинили. У ХХI веку, у земљи наводне демократије, у којој се наводно боре за људска права – организована злочиначка група са националним симболима земље планира да изврши убиство у присуству медија. Најважније је што има крвника. Шолохов то описује: “Спиридонов са свечаним козацима брзо је ишао ка клупи. На путу се срео са Петром Мелеховим. Има ли ловаца на вашој фарми? Каквих ловаца? Који извршавају пресуду. Нема и неће бити” – оштро је одговорио Петро, обилазећи Спиридонова који му је препречио пут. Но, ловци су се нашли: Митка Коршунов, гладећи дланом равну косу која је избијала испод качкета, скакутаво је пришао Петру и трепћући крмељивим скупљеним очима рекао: Ја ћу пуцати… Зашто говориш “Нема”? Ја се слажем. – И са смешком је спустио очи: – Дајте ми муниције. Има један реденик. Када су се сви ти догађаји завршили и кад смо се нашли на сигурном, мислио сам да ће медији написати да је пред очима Петра Порошенка, председника Украјине, који је тог дана био у Запорожју, почињен такав злочин од стране групе лица који не само да нису скривали своја лица, него су све снимали камером. Ја сам мислио да ће они тај видео негде сакрити и само код куће гледати, да их не би ухапсили. Ја сам мислио да ће део медија једноставно прећутати да не би промовисали Волгу. Какав је био мој шок када сам прочитао наслове: “Претукли сепаратисту”, “Прекинута конференција за штампу”, “Дочекали су их зеленком и јајима”. Новинари који су вриштали о слободи говора, који су при Јануковићу осуђивали провладине медије и ангажоване позиције, који су добијали донације за развој медија у Украјини – већина њих је тешко кривично дело против личности описала као некакво ситно хулиганство. Иако је довољно погледати видео самих злочинаца да би се оценило све што се догодило. Јуче увече зашао сам на Фејсбук и читао утиске људи о произашлом. Веома много људи је било шокирано и збуњено. Људи различитих политичких погледа, разних религија, разних језика и са различитим односом према Василију Волги – говорили су о томе да су били шокирани од виђеног – зверства и некажњивости. Но, колико је људи писало и другачије: “Мало је добио!”, “Требало га је убити!”, “Какав диван видео, баш сам уживао!”, “Тако му и треба” и тако даље. Јуче је дошло до краха демонских планова који су желели да униште човека, који на политичком нивоу уноси међу украјинску власт правдољубиве и хришћанске идеје. У позадини ових догађаја испали су веома ситни други вапијући догађаји у Украјини. Полицајци пребијају на смрт жену. Одељењем за борбу против наркоманије руководи наркоман и наркотрговац који у интервјуу преко целе странице изјављује да зна где се продају наркотици али да не може да покрије тачку јер се отуда храни високи чиновник МУП-а. Јединице пореске полиције свакодневно пљачкају људе који се пресељавају уз “ДНР” и “ЛНР”, претећи им кривичним казнама за подршку тероризму. Војска Украјине изнуђује новац од увозника, забрањују увоз важне медицинске опреме. И још, и још, и још. Када би кршење закона од стране власти разбили на поједине тачке, онда би такав списак могао бити дужи од списка убијених у зони АТО. Док у зони АТО умире човек, власти земље пљачкају новац и уређују криминал на нивоу државне политике. А шта нас још очекује! Припремајући пут за одступање, актуелна власт планира да: распрода преостала државна предузећа, узме још кредита, прода украјинску земљу, постане члан ЕУ, приступи НАТО пакту… Уопште, да учини све како Украјина више не би могла бити просперитетна и независна држава. Да би Украјина била колонија и контролни пункт на коме ће Украјинци умирати да би угодили светским политичарима. И демони се томе радују. Морал је укинут. Савест је изгубљена. Људски живот је обезвређен. И Украјинци се томе радују… Максим Шпаченко, “Корреспондент”, Украјина Превод ФСК са руског: http://news-front.info/2016/04/24/kogda-chitaesh-sholoxova-strashno-kogda-eto-proisxodit-na-tvoix-glazax-strashnee/