Важност и употреба ћирилице данас

У оквиру европске писмености постоје 3 писма која је сачињавају: грчко, латинско или латинично (латиница) и ћирилско или ћирилично (ћирилица). Ћирилица је по важности прво и основно српско писмо. Нажалост, последњих деценија је запуштена, чак и у јавној и службеној употреби. А не би смело тако бити. Зна се да је код нас равноправно у употреби и латиница, па тако заправо имамо суживот двају писама. Међутим, треба знати и нагласити и овај редослед: ћирилица, па латиница.   Редослед је потпуно оправдан, не само српском традицијом и историјом, већ је уређен и Уставом Србије, чији члан гласи: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Подсетимо се, ћирилица је више пута била упрошћавана, а свој коначни вид је добила реформом Вука Стефановића Караџића. Он се држао начела: један глас – једно слово, једно слово – један глас. Модернизацијом времена, жељом да се уклопимо у „западније“ друштво, свесно сузбијамо наше писмо. Писмо које нас веже са нашом прошлошћу, коренима, нама самима. Треба рећи да је објашњиво када се латиница користи у случајевима јавног писања када су читаоци они који познају само латинично писмо. А како ми знамо оба, наравно да нам није проблем писати оним које ће бити доступно већем кругу људи. Међутим, требали бисмо стећи навику да, када год смо у могућности, више користимо ћирилицу. Који је разлог за то? Зато што је она у ишчезавању, хтели ми то да признамо или не. И не требамо стајати равнодушно пред том чињеницом. Ево једног примера: у сопственој земљи, где је она прво писмо, не можемо тако лако пронаћи натписе у градовима на ћирилици. Углавном су то енглески називи или они написани латиницом. Многи професори српског језика, језички стручњаци указују на ово стање, упозоравају. Сам Вук Караџић је рекао: „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међусобно разумевати и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ Познато је да смо као народ управо на ћирилици створили огромну културну баштину, светски позната дела, свете књиге… Зашто бисмо се тога одрицали? Нема логике. Чешћим коришћењем ћирилице ми чувамо свој идентитет. Своју културу, свој језик, своје корене. Треба ли нам бољи разлог? Пише: Марија Богичевић, филолог http://www.kmnovine.com/2016/05/vaznost-cirilice.html