АНТИКОРУПЦИОНИ ПОКРЕТИ И ХИБРИДНИ РАТОВИ

„Антикорупциони покрет или прикривени државни удар?“- пише Ролан Делкур у новом „Монд дипломатику“ у анализи уличних нереда у Бразилу и опредјељује се за ово друго. Ако вас то директно асоцира на РС и протесте у бањалучком Парку, можда и нисте баш сасвим у криву. Јесте да опозиција још од предизборне кампање 2014. непрестано оптужује власт за корупцију, а да је актуелни режим већ деценију на нишану Запада, али угледни француски истраживач није ни поменуо догађаје у пријестоници Српске. Да ли је ипак у питању само случајна аналогија између догађаја у Рио де Жанеиру и у Бањалуци? Дилми Русеф и њеном политичком оцу Лули да Силви, који се, заједно са Угом Чавезом, Мухиком и другим љевичарским вођама земаља Латинске Америке, успротивио неолибералном империјализму САД, суперсила, сада, уз помоћ својих унутрашњих експонената, притеже оковратник. Обнова Хладног рата подразумијева да се западна интересна сфера, укључив и јужни потконтинент, стави под чврсту контролу САД, тим више што јој Русија и Кина више не дају да се шири даље на Блиски и Далеки исток. Лик Владимира Владимировича на митингу Дилма је смијењена, а Лула ухапшен због наводног корупционашког скандала, пише Делкур и оптужује опозицију да подстичу кршење устава. Осиромашене масе лако је извести на улице паролама против домаће корупције. Није им, међутим, лако јасно предочити да су управо организатори протеста ти који су корумпирани од стране глобалних неолибералних центара моћи који пљачкају цијели свијет. ММФ је Међународни (монетарни фонд), СБ је Свјетска (банка) и у називима нигдје не стоји да се иза „међународног“ и „свјетског“ крије већински пакет преко кога САД управљају овим лихварским институцијама и посљедично већину суверених држава у свијету држе у дужничком ропству. Шефица ММФ Сузан Лангард то је потврдила за медије. Иако угледни француски истраживач вјероватно није никад чуо за Босића, Чаву, Огија и Михаљицу, те њихове муке са већ три пута заредом побједничком СНСД-ом, асоцијација на догађаје на нашем терену се напросто намеће. Уз интонацију са говорнице, учесници протеста у Парку понављали су „Отећемо покрадено!“, „Миле лопове!“, а није непознато да Запад већ годинама вреба непослушног Додика. Напротив, на митингу на Тргу виђени су портрети у народу популарног Путина, чија подршка је значајно утицала на исход избора 2014. Ако се у Бањалуци све завршило са „тресла се гора …“, није ли можда значајнији био овај спољни контекст? Не би, међутим, било коректно да у сјени парола и симбола, спољног и унутрашњег контекста, занемаримо захтјеве који су прихваћени на крају скупа у Парку. Шест захтјева опозиције и коментар „Расписивање ванредних избора“ је захтјев опозиције који је је власт објеручке прихватила. Испоставило се, међутим, да СЗП тражи да се избори понове само тамо гдје је лоше прошао, а изузео би од провјере „савезни ниво“, гдје је мање лоше прошао (заједнички парламент у Сарајеву), односно мјесто у Предсједништву БиХ, гдје је добро прошао. Прави одговор био би: „А зашто не обрнуто?“, али Додик је узвратио коректним приједлогом да се истовремено провјери легитимитет оба нивоа власти. „Формирање владе националног спаса“ предузима се једино ако изабрана власт није у стању сама да влада, или ако је земља у опасности. Власт очигледно не мисли да јој је таква помоћ потребна, али мисли да је управо опозиција та која, колаборацијом са бошњачким и иностраним промоторима унитарне и централистичке БиХ, доводи у опасност српску Републику. “Зауставити распродају националних ресурса!“ – ако се односи на багателну приватизацију великих предузећа и продају националних банака по цијени од 1КМ, тај посао је обавила управо садашња опозиција када је својевремено била на власти. Ако се пак мисли на природне ресурсе, проблем је можда једино у томе што су српски пријатељи – Руси и Израелци, а не западни пријатељи СПЗ-а, уложили у руднике у Угљевику и Љубовији. “Расвјетлити корупционашке афере!“ је апел који слушамо већ одавно. Не знам ниједну власт у РС, укључив и ону ратну и оснивачку, чијим водећим протагонистима није приписивана корупција, а приче о томе нису касније били поштеђени ни Мирко Шаровић, Драган Чавић, па ни Младен Иванић, када су били предсједници, премијери и министри. Сјећам се да се у шали говорило да сљедећа власт неће имати шта да украде. Никоме није ништа доказано, баш као ни овима сада. Младену Босићу се то и не може јер бјежи од избора, а Тадић опет никако да их добије. “Зауставити поскупљење струје!“ није баш јак захтјев. Раст цијена било чега није популарна мјера, али и са поскупљењем киловата, цијена струје у РС и даље остаје најнижа у региону. Тако добијена средства нису планирана за ванредне изборе, предизборне кампање и обезбјеђивање протеста, него за корисније сврхе, као што је нпр. оживљавање привреде. “Оживјети привреду!“ је, такође, један од захтјева опозиције, али и један од приоритета актуелне власти. Чиме би се друго влада и бавила!? Али када се са апстрактног апела пређе на реалне рецепте, то се увијек покаже тежак задатак. Зато га је опозиција и изложила у сажетој и начелној форми од само двије ријечи, а ништа конкретније није предложила ни у предизборном програму крајем претпрошле године. Додик, као премијер и приватни бизнисмен, у том погледу има неупоредиво боље референце него било ко из СЗП-а. Протест није имао одјека, али јесте одјек Овако блиједи захтјеви опозиције остали су готово без икаквих медијских коментара јер су у читавом подухвату и били споредна ствар. Иако је ваљда требало да буду и смисао и сврха окупљања, већ сутрадан их више нису помињали ни сами аутори. Али и у дане уочи протеста и митинга злокобну тишину ишчекивања реакција из ужег и ширег окружења прекидао је највише премијер Србије. В. Инцко, протектор УН за БиХ је све отћутао. И америчка амбасада је, као ријетко када, пропустила прилику да доцира. ЕУ, као ни Берлин, нису се огласили. Русија, такође. Сарајевски медији су до дан прије бранили „демократско право народа на протест“, а дан потом заћутали као да га није ни било. Шта је требало проевропском Вучићу да се око „протеста и митинга“ ангажује као да се спремају пред његовим вратима. Слао је поруке лидерима у „дијаспори“, држао ванредне конференције за штампу, био непрестано на вези са међународно проскрибованим лидером РС. Наравно, све је то било лијепо, патриотски, свесрпски и у складу са дејтонским специјалним и реципрочним везама Србије и Српске, али може да збуни с обзиром на његове, истина дискретне, резерве према референдуму о враћању ентитетских надлежности. Контекст Вучићевог ангажовања Вучић одраније непрестано инсистира да није ни руски ни амерички, односно да је и једно и друго: русофил који поштује реалност још увјек једине суперсиле. Једино коме се, као декларисани еврофанатик, јавно заклео на лојалност јесте Ангела Меркел, јер од ње пресудно зависи којом брзином ће Србија „отварати поглавља“. Мантра „мир и стабилност у региону“ стигла је до премијера Србије преко Брисела од њемачке канцеларке. Европска Унија ионако стење од проблема са Украјином, Мађарском, Пољском, те понајвише од оних са Русијом и Америком. И само би јој још требао не/мир и не/стабилност на лако запаљивом Балкану. Умирујући Србе у Парку и на Тргу, Вучић је, дакле, истовремено дјеловао проевропски, што ће рећи и проњемачки, на јачању мира и стабилности у Српској и БиХ, на Балкану и у Европи. Али, против кога? Сигурно не против Босића, Чаве и сабораца него против оних који стоје иза њих. Додик је са своје стране упро прстом на Британце, а иза њих су, зна се, Американци. Појавила се и она Сорошева уплатница од пола милиона долара адресирана на имена неколико главних опозиционера, и то намјенски за организацију протеста. Чак и ако је то само фалсификат, лажна уплатница је аутентична порука да у Бриселу и Берлину знају одакле риба смрди. Промотер „отвореног друштва“, овај мађарски јеврејин, прононсирани је лобиста англоамеричких неолибералних финансијских и политичкх интереса. Уз то је путинофоб, русофоб, славенофоб, па самим тим и србофоб. Мора да се јако љути што је Путин отказао гостопримство његовој моћној НВО мрежи, што су у Њемачкој, Француској и Италији све гласнији противници санкција против Русије, што их Србија није ни увела, а Српска не да да их уведе БиХ. Америчка ЕУ против Њемачке ЕУ и српска позиција Усталом, сјетимо се да је у ноћи изборне побједе СНС-а прва инострана честитка премијеру Србије стигла од Меркелове, а да је амбасадор Скот дошао у просторије поражене опозиције. Као и то да је америчка амабасада у БиХ још раније прекинула комуникацију са предсједником Српске. Подијељена између проњемачких и проамеричких чланица, ЕУ плаћа високу цијену конфронтације Запада са Русијом, али Вашигтон напросто сматра: што слабија ЕУ, то зависнија од САД, а хладни рат је већ испробана и уходана формула. Проњемачка стара ЕУ је пропустила историјску шансу да самостално заигра поводом Украјине и пресретнута порука америчке подсекретарке Викторије Нуланд „Ма ко јебе Брисел“ показала се тачна. Србија и Српска су у Европи, а од ономад су опкољење и црногорским атлантистима. Да ли су послије државног признања базе „Бондстил“ војно-стратешки обје постале незанимљиве? Или су Срби као непоправљиви русофили непоуздани за „међународне“ копнене операције на источном фронту? Или се „ужас“ – ужа Србија (без покрајина) и „геноцидни ентитет“, ошамућени од ћушки суперсиле, чине сигурним плијеном који је остављен за дезерт? – Све то и ништа од тога! Ради се интензивно и убрзано на све стране и на свим нивоима, паралелно. Србија, Српска, као и БиХ у цјелини“ су из глобалне перспективе „лијево сметало“ којим се баве „асистенти помоћника замјеника подсекретара“, нижи дипломатски службеници, НВО сектор и сл., али историја је показало да могу бити варница највећих пожара. А ту су и тероризам и мигранти. Нови облици хибридног рата – од Рија до Бањалуке Јасно је коме није до „мира и стабилности “ и зато протесте у бањалучком Парку треба посматрати из шире перспективе која обухавта и преврат у највећој латиноамеричкој земљи који је само дио великог хладноратовског поспремања. Ролан Делкур у Ле Монд дипломатику тврди да у Бразилу под фирмом „антикорупцијски покрет“ наступа „спрега опозиције, медија и групе судија“ у рушењу демократски изабране власти. Открило се да је Темер, који је истиснуо Дилму, радио за ЦИА-у. Заиста много сличности са Српском. Корупција у врху је већ годинама дежурни аргумент против власти. ТВБН, без доказа, бјесомучно оптужује предсједника за криминал. Недодирљива тројка странаца у Уставном суду БиХ систематски подрива РС, а ту је и СЗП као Савез за преотимање власти, а можда и Сорош. Симптоматично, државни секретар Кери, који навија за честиту Хилари, баш ових дана је корупцију прогласио највећим проблемом нашег времена. Очито да се моделитети хибридног рата непрестано обогаћују и тестирају на више пунктова у свијету. Међутим, ријечима Ролана Делкура, пошто није прерастао у „камуфлирани државни удар“, „антикорупциони покрет“ опозиције у Српској хвата ваздух за нове покушаје. Охрабрује што назив скупа у Парку није био „против корупције“, него „Ослободимо Српску!“. Изгледа да су и лидери СПЗ-а у задњи час схватили да је народу ипак на првом мјесту опстанак Републике, а корупција је заиста изједа и материјално и морално. Истина више споља него и изнутра.