Критски Сабор – трагање за изгубљеним идентитетом

Црквени Сабор само појединих епископа Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве као и представника само појединих Православних Помjесних Цркава, сазван на Криту, самим тим што је непотпун и што је организован на нејеванђелским и непредањским принципима, потпуно супротно свим досадашњим Васељенским или Помjесним Саборима у историји Православне Цркве, ни у ком случају не може по аутоматизму имати свеправославни статус и тежину. Критски Сабор тек треба да потражи и евентуално пронађе свој светопредањски идентитет. Тек треба да трага за своје велико, али још увијек не потврђено свеправославно, свето и велико име и назначење, ако то икада и успије. Успјех или неуспјех ће прије свега зависити од садржаја одлука Критског Сабора тј. његове вјерности Христу Богу, Светом Христовом Јеванђељу и Светом Предању Цркве од Истока. Овакав какав је сада у елитистичко непредањском духу, са неопапистичким утицајима, супротно јеванђеским и светоотачким принципима, он из више разлога никако и ни у којем случају не може имати обавезујући карактер за Православну Цркву у цјелини, па чак ни за оне Помјесне Цркве које на њему учествују. Критски Сабор, како сада ствари стоје, посебно се никако и ни у којем случају не може по аутоматизму назвати Васељенским. Он се у овом тренутку може назвати само Сабором појединих епископа Православне Цркве и појединих представника Помјесних Православних Цркава, на који ће, само и искључиво на основу садржаја будућих одлука Сабора, своју коначну оцјену дати Пуноћа Православне Цркве, те га на крају и рангирати по важности. А пуноћа Правослане Цркве јесте дисање Духа Светога кроз унутарње Светотдуховско свједочење и Божију потврду одређеног црквеног мишљења. Кроз јасан став не само појединих епископа, и не само делегација појединих Помјесних Цркава, чак не само свештенства, већ непоколебљиви и јасан став цијеле Пуноће Православне Цркве тј. и свештенства и вјерног народа. Било какво аутоматско наметање решења Критског Сабора, ма како се лијепим ријечима или цитатима сам Сабор буде одјенуо, није могуће. Оно би у сржи било нејеванђелско, неправославно, непредањско а самим тим и бесмислено, неприхватљиво и осуђено на пропаст. Зато је Свети Кинот Свете Горе Атонске правилно упозорио епископе на Критском Сабору да се „критеријумом истинитости вјере јавља сазнање Пуноће Цркве, које може бити изражено и појединим људима а не само Саборима епископа“. Који су то главни недостаци Критског Сабора у овом тренутку тј. они недостатци који се морају саборно и Саборски исправити како би Критски Сабор уопште ушао у неко озбиљно разматрање и рангирање од стране Пуноће Православне Цркве. Јер, сложићемо се, било ком искреном хришћанину пропаст или нејевађелско свједочење Сабора на Криту, па макар он остао на неком нижем нивоу, није радост, већ би то била рана за цијелу Цркву Православну. Ево само неколико основних замјерки представљених кроз пет тачака: Од око седамстопедесет православних епископа у свијету, нејеванђелски, елитистички и неопапистички, на Сабор је позвана свега трећина епископа. И Руска и Српска и многе друге Помјесне Православне Цркве, као и Света Гора Атонска, критиковале су такву непредањску Критску праксу. Шта у суштини значи ова наопака Критска пракса? Да ли то значи да било који православни епископ у свијету има већу власт од неког другог православног епископа у свијету? Да ли то значи да је на примјер свети апостол Петар имао већу власт од светог апостола Јакова или Павла? Не дао Бог! Или то значи да су поједини епископи умислили да су само они та елита која је достојна да учествује и одлучује на Сабору? Ова неопапистичка и Православљу потпуно туђа пракса је најфлагрантније гажење саборности, и отворено кршење Божије мудрости Светог Писма и Светог Предања, јер су се још од првог Апостолског Сабора, 50. године у Јерусалиму, на Православни Сабор позивали сви они који имају апостолску власт у Цркви. Не стоји у Светом Писму „изволе се Духу Светоме и одабраној елити међу апостолима“ већ „изволе се Духу Светоме и нама“ (Дјела Апостолска 15; 28) тј. свим апостолима Цркве. А апостоли Христови, то су били, јесу, и до краја свијета и вијека биће, православни епископи у свијету. Изволе се духу Светоме и нама… Следујући овој јерусалимско-апостолској црквеној пракси и на свих Седам Васељенских Сабора је било тако. На свих седам Васељенских Сабора су се позивали сви епископи који су на њих могли доћи. Није било унапријед одређене епископске елите или унапријед договореног и ограниченог броја некаквих већих и мањих епископских делегација. Тако је било и на свим Помјесним Саборима, гдје су се позивали апсолутно сви православни епископи одређене провинције, регије или Помјесне Цркве. И светогорски монаси Манастира Кутлумуш су истог јеванђелског и апостолског става, јер кажу: „Предстојећи Критски Сабор ће више личити на савјетовање Поглавара помјесних Цркава него на свеправославни Сабор, јер се право гласа даје само Поглаварима Помјесних Цркава и непредањски се ограничава број епископа сваке Аутокефалне Цркве. Све ово невољно доприноси продору неправославног богословља примата, које се јавља продужетком неправославног богословља личности“. Зашто су писци Правилника Критског Сабора жељели да управо они, умјесто Христа Бога, буду нешто „ново под сунцем“, и постану елитистичко непредањски изузетак? Да погазе 20. вјекова Црквеног Предања кроз увођење неких тотално нехришћанских пракси!? На срећу, није ни сада касно да се оваква накарадна Критска пракса исправи. Наша СПЦ је са још неколико Православних Цркава већ дала такав предлог, јер гдје је добра воља ту са Божијом помоћу ништа није касно. Али… да ли постоји и искрена жеља свих?   Озбиљне примједбе у догматском и еклисијалном смислу, на садржај предсаборских докумената дале су Света Гора Атонска, Руска, Грузијска, Бугарска и Грчка Црква. Овдје се прије свега мисли на догматски појам „Црква“ као и многе друге примједбе. Све озбиљне предлоге за исправке предсаборских докумената епископи Сабора на Криту требали би детаљно размотрити и на њих дати јеванђелске и светопредањске одговоре, у духу седам Васељенских Сабора и мноштва признатих Помјесних Сабора Православне Цркве. У том смислу, чини се добрим и оправданим предлог Свештеног Кинота Свете Горе који предлаже следеће: „Термин – Црква – треба бити допуштен за коришћење једино у односу на Православну Цркву. Инославне треба дефинисати само као хришћанске доктрине и исповиједања“. Као што се види, посебно јасне критике и смјернице за исправку предсаборских Критских докумената дали су поједини Манастири на Светој Гори са оригиналним светогорским освртом на „опасност од Саборског озакоњења хришћанског синкретизма-екуменизма и против богословских саглашавања са инославнима“. И Свештени Кинот Свете Горе је отворено протествовао „против заједничких молитава и литургијских радњи са инославнима“, тражећи од Сабора на Криту да се јасно огради од истих. Индикативно је, али ни једна од Помјесних Православних Цркава присутних на Криту није ни поменула ове двије светогорске примједбе, што је можда знамење тренутног духовног безизлаза читавог Критског процеса. Није ваљда да нико ово није смио поменути, како се Цариградски  Патријарх не би увриједио? Или, да се не мали број епископа са Крита не би нашао погођеним светогорским примједбама? Но, ево згодне и дивне прилике за све наше архијереје сабране на Криту да умире Пуноту Православне Цркве и по светогорском савјету Саборски јасно осуде екуменистичка учења и дјелања. Рекло би се ништа лакше, али, авај, у Критској, као и савременој „црквеној“ пракси, изгледа ништа теже.   Наша Српска Православна Црква, као и неке друге Православне Цркве, (Руска и Грчка), заједно са Светом Гором Атонском дали су и предлог да се у Критским документима обавезно као свеправославне признају одлуке донијете на Саборима светог Фотија Великог (879-880.) и светог Григорија Паламе (1341. и 1351.). То је предложено јер су ови Сабори јасно и гласно показали догматске и еклисиолошке разлике православних са инославнима. Поменути православни Сабори требали би, по предлогу наше СПЦ, постати васељенског значаја, јер су јасно осудили трагичне западне заблуде и римокатоличка погрешна учења о Филиокви, тварној благодати и папском примату. Да ли ће се то догодити и усвојити на Критском Сабору? Надамо се, јер Дух Свети уз садејство људске добре воље, може велика чуда учинити. И данас, као и у вријеме Свете Педесетнице.   Основне примједбе појединих Православних Цркава тицале су се три најспорнија предсаборска документа: „Света Тајна Брака и препреке за њу“, „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ и „Мисија Православне Цркве у савременом свијету“. Антиохијска Православна Црква као ни Грузијска Православна Црква нису ни ставиле своје потписе на предсаборске документе. Антиохијска патријаршија, као и наша СПЦ, тражиле се да се на Критском Сабору расправе и спорови ове двије Помјесне Цркве са Јерусалимском, односно Румунском Православном Црквом. Да ли ће им Критски Сабор изаћи у сусрет? Све то остаје тајна која ће нам се открити већ за који дан. Овај кратки текст завршавам молбом Свете Горе свим сабраним епископима на Криту са жељом да Критски Сабор одбаци све људске слабости и сујете, све греховне ланце и ванцрквене утицаје, и пронађе свој изгубљени светопредањски идентитет. Света Гора поручује свима: „Указујемо на неопходност исправљања текстова предсаборских докумената, како би они изражавали мишљење читаве Пуноће Цркве и не би постали поводом за расколе и подјеле, већ да би сва Пуноћа Цркве, једним устима и једним срцем, прославила Пресветог Тројичног Бога као наду на спасење читавог свијета“. Амин. Боже дај.