ДИКТАТОР ЕРДОГАН, НАГРАЂЕН ЗА РУШЕЊЕ СТАБИЛНОСТИ ЕВРОПЕ

Кад се ради о Русији, у посљедњих пола године њени су се односи с Анкаром значајно урушили – неки аналитичари вјерују и неповратно. Традиционално ривали не само у Средњој Азији, него и у подручјима која су за обје земље од стратешког унутрашњеполитичког значаја (у Чеченији и Курдистану), Турска и Русија су у октобру 2009. постигле договор о сарадњи и на неки начин „подјели“ интересних сфера у енергетској политици. У јануару 2010. постигле су договор о заједничкој изградњи нуклеарне електране на турском подручју. То их је учинило „стратешким партнерима“ (како је том приликом изјавио руски предсједник Димитриј Медведев), а не потенцијалним конкурентима у индустрији преношења енергије. Тим договорима и пројектима Русија и Турска су ојачале позиције обје земље у односу на Европску унију и Сједињене Америчке Државе. Осим тога, политички односи двије земље су били толико унапријеђени да су обе земље биле изузетно активне као двије регионалне силе, у низу сукоба у регијама које контролишу. Турска је, тако, посредовала у руско‐грузијском сукобу у октобру 2008, а Русија је успјешно посредовала како би се окончао стогодишњи прекид односа између Турске и Арменије. Захваљујући, између осталог, и том посредовању, у октобру 2009. Турска и Арменија су потписале протокол о нормализацији односа, те тиме учиниле врло значајан први корак према рјешавању проблема који је још од краја Првог свјетског рата не само спречавао билатералне односе, него и значајно утицао на стање људских права и слобода у самој Турској, чиме је успоравао Турску на путу према пуноправном чланству у Европској унији. Нормализација односа са Арменијом имала је посебан значај за укупне исламско-православне односе у Средњој Азији, али и другдје. То „другдје“ односи се, прије свега, на Кипар, Македонију, Косово (без обзира третирали га као подручје под УН Резолуцијом 1244 или као независну државу) и Босну и Херцеговину. Турско‐руско пријатељство и партнерство, имало је позитивног утицаја на све те случајеве, јер се у свима радило о проблему губитка повјерења између исламског и хришћанског становништва. У свим тим случајевима, дошло је до инструментализације и политизације прошлости, која укључује и различите официјелне дискурсе, те националне и државотворне митове који се тичу и османског раздобља. За разлику од Wашингтона, Москва је чини се – показивала већи интерес да у томе судјелује заједно с Анкаром. И Москви је, баш као и Анкари, Босна и Херцеговина најзападнија земља у којој би могла остварити значајан политички утицај темељем културне и историјске сличности, као и сличних политичких позиција (у њеном случају – прије свега с Републиком Српском). И за Москву је инволвираност у Европи увијек била од стратешког значаја – не због тога што би Русија хтјела постати чланицом Европске уније, него зато што би жељела спријечити нежељено инволвирање Запада у пост‐совјетски простор, а нарочито у Средњој Азији и на Кавказу. Такођер, и Москва с приличном скепсом гледа на Брисел, којег не доживљава као значајног и самосталног политичког актера, него приоритет даје директним контактима с појединим (важнијим, моћнијим) чланицама Уније, прије свега са Њемачком, Француском, Аустријом и Италијом. Прошлост ове сарадње и заједничког геополитичког наступа Русије и Турске је немогуће промијенити али се може анализирати и ставити у перспективу у виду новог развоја ситуације. Како је било могуће да након такве сарадње дође до потпуног прекида односа и како су односи Турске и Русије скончали у дубокој конфронтацији? Оно што није било јасно у данима након избијања кризе у односима Русије и Турске је у много чему, након пада Давутоглуа, данас, јасније. Сарадња Турске са Русијом у сфери економије, из угла интереса Русије, је још увијек на отприлике истом нивоу. Турска страна трпи губитке – рекло би се контролисане и за Ердогане пуно прихватљивије од евентуалног губитка власти у припремљеном државном удару (у Вашингтону и Берлину договореном). Ердоган је схватио поруку: сарадња са Русијом и договорени енергетски пројекат „Турски ток“ био је лажни алиби Западу за његово рушење. Тачније, покушај обарања Ердогана на улици који су организовали Американци новцем и утицајем власника „Хизмета“, мултимилијардера Фетулаха Гулена, започео је на тргу „Таксим“ двије године прије споразума о изградњи „Турског тока“ и имао је мотиве у потреби надзора и управљања Турском а ту је Ердоган, са ауторитарном политичком природом, био озбиљна препрека. Покушај промјене Устава Републике Турске и јачање улоге предсједника није дао резултата због унутрашњег отпора и опструкција које је предводио Ердоганов „пријатељ“, премијер владе Ахмед Давутоглу. И Ердоган је припремио одговор у виду потпуног ресетовања вањске политике Турске. Прије свега према Русији. У почетку није било јасно како је криза тако брзо ескалирала, зашто је напрасно обустављен „Турски ток“ а пар дана послије како се у Турском ваздушном простору нашао усамљени бомбардер руских ваздушно-космичких снага (истина, само шест секунди) али… Брзо је покренута кампања против Турске у руским медијима и затворене границе, укинути безвизни режим, да би се спрјечила инфилтрација наводно „несталих“ регрута америчких наранџастих револуција; трениране и наоружане „опозиције“ способне да руши политичке системе и државе учини нестабилним. Показало се да је Ердоган одлично обавијештен како је Европа, прије свега Њемачка, изгубила битку са америчком владом у борби за право да се снабдијева својим енергентима , по повољној цјени и у процесу стабилне испоруке. Одустајање од „Турског тока“ баш као и рушење руског авиона представљали су добре театралне потезе — који се у условима нормалних односа не би могли спровести. Западне земље, посебно НАТО алијанса, нашла се у безизлазној ситуацији након Ердогановог захтијева да га заштите од дојучерашњег партнера Русије; на крају крајева прекинуо је све односе и оборио им авион. Иако се нису трудили да стану иза Ердогана ипак су изгубили могућност да ударају маљем политичких мјера по глави Ердогана због блискости са Русијом и одсуством солидарности са западном политиком. Ипак, у стварности, упркос свим ватреним изјавама, криза уопште није ескалирала. За Русију је, још у вријеме политичке идиле, било изузетно важно да, што прије, прочешља кроз турске фирме које раде у Русији и да утврди снажније мјере заштите властитих граница. Све то се није мого одрадити у условима нормалних односа. Била је потребна криза. Није било јасно одмах након ефектног и несумњивог сукоба Турске са Русијом шта се дешава у Турској, ко има какве позиције у владајућој странци АКП, каква је улога војске, шта раде вањски политички фактори и да ли је, баш, пуч против владајуће странке инициран унутар саме странке – те какав је омјер снага. Тко је у Турској коловођа анти-евроазијских интеграција и јаких односа са Русијом? Укратко, без обзира на рушење авиона, криза је имала свој самосталан живот — и десила би се, очигледно, са или без авиона. По свему судећи у данима након кризе — изгледало је као да је припремљен „свилени гајтан за Ердогана“ тј. пузајући пуч да се смакне његова струја из владајуће партије, и послушнија струја да дође на власт. Изгледало је — по већ добро познатом моделу западних наранџастих манипуланата — да су предодредили Даватоглуа за насљедника. Већ су га почели хвалити и издизати у западним медијима. Али и то је нагло престало, како је нагло и отпочело. Британска штампа откривала је завјеру и устрепталост, прави циркус и примитивно ишчекивање да ће се намамити Даватоглу да покуша, са позиције премијера владе, срушити Ердогана у самој странци и послати га у пензију. Али сада видимо другу слику — партија се није распала, Ердоган је смијенио Давутоглуа (присилио га на оставку). Упркос чињеници да је предсједник без значајније политичке моћи, Ердоган преживљава кризу и остаје на челу државе и партије. То му даје могућности да одради најпрљавије ствари — као хапшење преко стотину Гуленоваца, укидање медија, бомбардовање курдских градова, итд — јер када оде са функције, може се све њему приписати ако је потребно за изглађивање будућих односа. Када су у питању овакве опасне прекретнице, не треба вјеровати никоме, већ причекати да се виде трагови политичког звјериња. Зато је важно да у овом тренутку пратимо три наизглед невезана догађаја — долазак шефа ЦИА Џона Бренана у Сарајево (директно након састанка краља и Обаме), долазак Ердогана у Хрватску и успостављање специфичног политичког савеза „Трилатерала“ и, на крају, долазак Давутоглуа у Бања Луку и његов очајни, патетични али врло увредљив и претећи говор. Питање, у овом тренутку је: „чији планови се развијају и зашто баш на Балкану“? Америка прилично тајанствено користи свој најјачи адут — тајкуна и мултимилијардера, Сорошевог сарадника Фетхуллаха Гулена, власника фондације која ради по узору на „Отворено друштво“, и руши режиме, владајуће странке и уништава државе. Годинама он је куповао највеће медије, годинама покушавао да уз америчку помоћ дигне протесте и револуције. Годинама је власник школа, посебно оних радикално исламских. Од Изетбеговића (и Алије и Бакира), до Церића, Ченгића, Шабића, бизарне браће Латић и многих других, сви су били упознати са Гуленом и били регрутовани у његовим курсевима и институтима. Осамдесетих и деведесетих — он је био главни организатор и финанансијер продора исламског „интернационализма“ у Русију, нарочито у Чеченију.  Ердоган је дуго одбацивао зацртани пут: ММФ, америчку политику у региону, и развој диктиран у оквиру ЕУ. То време је искористо за велики заокрет према Азији, И у том контексту подигао ниво односа са Русијом. Русија је баш прије мјесец дана дигла забрану путовања туриста у Турску, али је то ограничила на медитеранске плаже. Никакви важнији односи са Русијом се још увијек нису погоршали до те мјере да се не може изаћи из кризе. Без обзира на Ердоганову анти-руску реторику и 7000 руских војника на граници између Арменије и Турске, најбитније је, ипак, пратити питање Монтро конвенције о Босфору. За сада, ту нема промјене ни посљедица. Турске фирме морају данас имати руског партнера. Руско снабдевања гасом иде као и прије, извоз жита за Турску из Русије се повећао. Исто тако уговори из фондова „Пута свиле“ и друге обавезе у оквиру Шангајске организације за сарадњу остају на снази. Чини се да има нечег театралног у сукобу Русија-Турска и да све баш није онако, како на први, па и други поглед изгледа. Нешто ту није, у потпуности, аутентично. Русија није могла изабрати боље своју позицију. Нападајући Ердогана — придружила се оним истим америчким стручњацима за промијену режима, тако да су ти исти морали смањити свој револуционарни жар, да не би изгледало да — слушају Русију! Тачније – Русија се благовремено одмакла. Без Русије на сцени, једна опасна тема је скинута с дневног реда оних који руше владајућу партију, не само Ердогана. Његова бивша блискост са Русијом и евроазијске интеграције, сарадња са Ираном, итд — то је била само јавна мета Запада, али циљ је увијек био свеобухватнији. Сада се нитко у Турској не мора бранити да сљеде „Путинизам“, а имају одрешене руке да затварају разне Гуленове НВО испоставе (агенција „Џихан“, часопис „Земан“… Опозиција је прилично замукла у Турској. Ердоган игра на стотине игара истовремено, а опозицију и западне земље већ опасно боли врат од наглих заокрета.  У Турској, међутим, и данас постоји реална опција да армија преузме контролу и успостави ванредно стање. Народ је већ бјесан на рат с Курдима, Ердоганове поступке као и нереде које амерички глобалисти изводе. Војни удар би могло спречити наставак и ескалацију трајне нестабилности. Данас је Блиски исток најбоље што оријентална лукавост, подмуклост, и обмана нуде. У томе се Русија добро сналази, не баш тако Запад. Док није било Русије на терену, сва лукавост им није била од велике користи. Али сада су све опције отворене сваког минута и сваког дана. Постоје циљеви и интереси, али не унапред преодређени исходи. Након сукоба са Русијом, Турска и даље сарађује са Израелом и Саудијском Арабијом у подршци терористичким организацијама, желећи задржати стечене позиције које непоправљиво губи. И у Ираку и Сирији, Ахрар ел Шам и ИСИЛ не успјевају одбранити освојене територије и константно губе насеља и градове. Истовремено саудијски и израелски фаворити у виду Ал Каиде и њој лојалног Нусра фронта повлаче се са многих линија, сукобљавају се међусобно или са другим групама и организацијама, које америчко-британска политика упорно промовише као својеврсну опозицију иако је ријеч о обичним бруталним убицама, разбојницима и терористима. Јавност у Турској све више увиђа да обећана нова сунитска држава на територији Сирије више није тако изгледна, чак ни реална како је до сукоба са Русијом изгледала. Овај сукоб, за Русију је отворио велике могућности и још шири маневарски простор у рату у Сирији – одлучнији наступ и веће амбиције, у тзв. политици „корак по корак“, али одлучно. Наставља се…