Караџићева одбрана: Почиње жалбени стадијум процеса…
Прошле недеље је у Међународном резидуалном механизму кривичних трибунала (МРМКТ) – правном наследнику МТБЈ – званично почео стадијум апелационог разматрања предмета “Тужилац против Радована Караџића”. У складу са прописаним роковима, обе стране у процесу – тужилаштво и одбрана – поднеле су своје жалбе. Подсећамо да је, без обзира на 40 година лишавања слободе колико је добио Караџић (практично – доживотни затвор), тужилаштво поднело жалбу о ревидирању пресуде Претресног већа у односу неких тачака по којима је оптужени оправдан. То говори о томе да у задатак Хашког трибунала улази не само кажњавање криваца за кршење међународног хуманитарног права, како тврде у МТБЈ, него и стварање историје ратова на Балкану у којој треба да се налази и место да је “суд установио геноцид на целој територији Босне”. Погледајмо на каквим основама се заснивају поднете жалбе. Жалба Радована Караџића Жалба Радована Караџића заснована је на педесет основа. Велики део жалбених основа повезан је са кршењем принципа правичног вођења судског поступка. Подносилац жалбе истиче да је тужилаштво саставило тако непрофесионалну оптужницу, да је судским процесом немогуће управљати (unmanageable) и притом су била нарушена практично сва права оптуженог. Посебно обиман је испао одељак о кршењу права на непристрасно суђење. Међу најочигледнијим примерима налази се случај када Претресно веће беспоговорно удовољава захтевима тужилаштва, истовремено отклањајући све аналогне захтеве Караџића. Велики блок чине примери погрешног разматрања доказа. Основна група апелација тиче се питања обезбеђења праведног суђења. Радован Караџић је оспорио процедуру својих сопствених сведочења која му је прописало судско веће. Конкретно, у кршењу права Радовану Караџићу да се лично брани, судије су натерале Караџића да не сведочи сам, него да само одговара на питања која му је постављао његов правни саветник. Дефективно тужилаштво је нарушило практично цео спектар права Радована Караџића. Но, једно право не само да је грубо нарушено, него чак и демонстративно: то је право на преглед докумената. Тужилаштво не само да није пре почетка одбрамбеног дела процеса предочило Р. Караџићу сва документа која су имали на располагању, како је то предвиђено процедуром, него чак после окончања одбрамбеног дела процеса. А неке документе тужилаштво је предало Караџићу тек на неколико минута пре него што му је изречена пресуда – директно у судској већници. Притом Претресно веће не само да није стало на страну Караџића како би натерало тужилаштво да испуни своје обавезе, него је још и пребацило на њега бреме доказивања! Тако су судије изјавиле да је Караџић дужан да докаже да му је тужилаштво нанело штету! Дефективни суд, уместо да проучи доказе за време судског процеса Р. Караџићу, прихватио је значајан део доказа из других процеса, чије значење и доказна вредност нису биле проверене на адекватан начин. Поред тога, писмена сведочења су била прихваћена без права на спровођење унакрсног испитивања. Значајан део сведочења сведока тужилаштва био је тајан. Ти сведоци су могли лагати како им је угодно – управо зато су и били скривени сведоци. Када је Радован Караџић тражио да се омогући заштита неким његовим сведоцима – суд је то одбијао. Услед тога, многи сведоци одбране нису могли да сведоче. Управо то су судије и желеле, одбијајући да дају тим сведоцима статус заштићених сведока. Претресно веће је одбило да позове у суд потенцијално важне сведоке, између осталих Драгоша Миланковића, Милоша Томовића, Николу Томашевића, Срђу Форцу. Међутим, без обзира на то, судије су ипак донеле закључак по тим питањима о којима су сведоци могли дати своја сведочења. Судије су одбиле да саслушају сведочења низа сведока, између осталих и таквих попут сведочења генерала Радивоја Милетића. Апелација такође садржи и тврдњу о томе да је одбијање суда да натера генерала Ратка Младића да сведочи, такође представљало кршење права Караџића. Са том тврдњом се не можемо сагласити. Генерал Младић има право да се брани ћутањем у складу са нормама међународног права и правилима Статута самог МТБЈ, зато би управо присиљавање Младића да сведочи представљало кршење његових права и то грубо кршење. То је једина тачка у жалби Караџића са којом се не може сложити. Знатан део прекршаја Претресног већа повезан је са незаконитим добијањем доказа. Према члану 95. Правилниика о процедури доказивања у МТБЈ, докази који су постигнути незаконитим путем не могу бити у основи установљивања кривице или одређивања казне. Најочигледнији пример те норме представља одбијање да се изузме из доказног материјала незаконито прислушкивање телефонског разговора председника РС Радована Караџића. Важан део жалбе односи се на примере произвољне интерпретације сведочења које је Претресног већа имало на располагању. Тако је на пример Претресно веће просто “избрисало” са списка оне доказе које је интерпретирало као tu quoque – то јест, сведочења из категорије «они такође». МТБЈ је познат по својим досеткама како би осудила било које потребно лице. У вези с тим, Р. Караџић је поставио питање легитимности примене теорије “удруженог злочиначког подухвата” (УЗП). Претресно веће, настављајући жалосну традицију претходних претресних већа, поново је покушало да не примени важеће право, него да само ствара право. Најочигледнији пример такве судске произвољности представља досетка о УЗП Треће категорије, која се не гради на установљивању питања о извршењу злочина, него на теорији могућности извршења таквог злочина! Жалба тужилаштва Тужилаштво МРМКТ је засновало своју апелацију на четири основе. Као прво, тужиоци су изјавили да је Претресно веће направило грешку у примени права, пошто НИЈЕ установило да је Р. Караџић имао предумишљај да почини низ злочина (убиства, нељудског понашања и сл.) у оквирима теорије УЗП Прве категорије. Као друго, тужилаштво утврђује да је Претресно веће погрешило одбивши да призна да су босанским муслиманима и Хрватима били створени такви услови живота, који су били срачунати на њихово физичко уништење. Та тврдња је била веома важна за тужилаштво, јер би тај услов, да је био признат од стране суда, постао основа за признање геноцида не само у Сребреници, него и на другим територијама у Босни и Херцеговини. Као треће, тужилаштво је изразило неслагање са одлуком суда о томе да Р. Караџић и други чланови СДС нису имали предумишљај за чињење геноцида у односу на тачку 1 оптужнице – то јест, у односу на целу територију Босне и Херцеговине. И на крају, као четврто, тужилаштво је изјавило да је, одредивши 40 година затвора, суд тиме направио грешку. Они су затражили одређивање доживотног затвора. Жалбе Радована Караџића и тужилаштва МТБЈ разматраће Апелационо веће МРМКТ у саставу: Теодор Мерон (председник), Виљем Хусеин Секуле, Хозе Рикардо де Прада Солаеса и Граисела Сјузана Гати Сантана…